Novi Sad već gotovo dva veka nosi nadimak Srpska Atina. Dobio ga je zahvaljujući tome što je od 18. veka bio kulturni, politički i društvni centar celokupnog srpskog naroda.
Novi Sad je tada bio središte nacionalnog identiteta, razvoja političke i kulturne misli i najveći grad u to doba nastanjen Srbima. Beograd je tek kasnije, pred kraj 19. veka preuzeo primat. Tome u prilog govore podaci da je naš grad već 1820. godine imao preko 20 hiljada stanovnika, sa dve trećine Srba, a Beograd je taj broj dostigao tek posle 1853. godine.
Prvi podaci o nadimku Srpska Atina su iz druge polovine 19. veka, a laskavim nadimkom upućivano je na sličnost između Novog Sada i kulturnog i naučnog središta antičkog sveta. Atina je svoj najveći procvat imala kad je Grčka bila slobodna država, a naš grad nadimak zaradio dok je Srbija bila pod tuđom vlašću, te se baš zbog toga više i radilo na očuvanju nacionalne svesti. Još je Jovan Skerlić jednom prilikom izjavio kako se u Novom Sadu tada pisalo i mislilo za ceo srpski narod.
Postavlja se pitanje ko je prvi upotrebio ovaj nadimak. U moru različitih tumačenja i zapisa, možda je najverodostojniji je zapis koji je Ljubomir Lotić, književnik i dugogodišnji činovnik Matice srpske objavio u fusnoti članka Spomenici novosadske trgovačke omladine 1902-1932. Lotić je takođe istraživao poreklo nadimka, a istraživački put doveo ga je do profesora i funcionera Matice srpske Milana A. Jovanovića Babe.
Od njega je saznao da je nadimak potekao od pristalica Svetozara Miletića, a otkrio mu je čak i ime kuma. Novosađanin Stevan Jelinić Ćebende, zanatlija, mesar po struci, bio je vatreni pristalica Miletića, koji je tada bio gradonačelnik Novog Sada, a često je sa njim sedeo po kafanama. Po običaju, raspredalo se o politici, a Ćebende je u jednom razgovoru u kafani Bela lađa u Njegoševj ulici uporedio Novi Sad sa Atinom, a nadimak se zadržao do danas. Međutim, da li je neko pre njega upotrebljavao ovaj nadimak ostaje nepoznanica i prilika za dublje istraživanje.
Izvor: Stevan Vrgović, Kako je nastalo ime Srpska Atina
Sve je lepo i sve je tačno, a odiše lažju.
Lagati se može ne samo pisanjem neistine, nego izbegavati sa se stvari nazovu onim što jesu.
Novi Sad u vremenu kojim se bacvi ovaj tekst, NIJE BIO POD TUĐINSKOM VLAŠĆU. Novi Sad, prvo kao Varadinski šanac ili Petrovaradinski šanac, nasto je u Mađarskoj, tada delu Austrougarske ili Habsburške monarhije – nek je zove ko kako mus es sviđa. U njoj je postao „slobodni kraljevski grad“, u kojem su živeli u lepoj slozi (menjajući načelnike i važnije službe po tačno razrađenoj nacionalnoj šemi) mađari, srbi, nemci, jevreji, jermeni i mnogi drugi koji su kroz razna naseljavanja ili prosto idući „trbuhom za kruhom“ dospeli u naš lepi gradić. Priča o nekoj velikoj brojnoj ili bilo kakvoj drugoj nadmoći srba u Novom Sadu je glupost (masovno naseljavanje srba počinje 1920., to se lepo može proveriti iz podataka o popisu stanovništva svakih deset godina, sve ima na internetu), a i sloga je polako počela da nestaje tek pojavom Svetozara Miletića i njemu sličnih likova, te gluposti raje koja uvek veruje onim slatkorečitima. Konačno, Novi Sad je u prvom svetskom ratu „osvojen“ (da ne koristim ružniji ali precizniji vojni izraz) od strane vojske Kraljevine Srbije 1918., a Versajskim mirom 1920. dodeljen Kraljevini srba, hrvata i slocvenaca „u osnivanju“. Tu „sreću“ nisu imali Segedin, Pečuj i neki drugi gradovi, kojima je od 1918. do 1920. takođe upravljala srpska vojska. Nešto u stilu: „Život damo, Trst ne damo“ – dali smo ga. Novi Sad je danas drugi najveći grad u Srbiji, svakako jedan od najlepših, a nešto se spominje i kao glavni grad Autonomne Pokrajine… Trudimo se da to zaista i bude, ne samo na papiru. A onaj koji voli ovaj grad, neka PAZI NA NJEGOVU ČISTOĆU, inače mu neću poverovati da ga stvarno voli 🙂
Postovani gospodine Lennart,
Ako govorite o neisinama morate priznati da i Vas komentar obiluje istim. Naime, zaboravljate da su 1694 SRBI osnovali novo naselje na levoj obali Dunava jer im je zabranjeno da, kao pravoslavci, stanuju u Petrovaradinu. Otuda i najraniji naziv za to naselje Racka varos (Ratzen Stad). Prema dostupnim podacima, 1720. godine u naselju postoji 112 srpskih, 14 nemackih i 4 madjarska doma. Da malo preskocimo godine i navedemo da je 1843. u varosi bilo 17.332 stanovnika od kojih 9.675 pravoslavnih, 5.724 katolika, 1.032 protestanata, 727 Jevreja i 30 Jermena (vernika Jermenske crkve).
Da ne idem dalje. Toliko o Vasoj verziji istine i lazi!
I da, svojatanje Novog Sada ne koristi nikome i nicemu, samo moze da stvori razdore.
Novi Sad je NAS grad, svih koji ga dozivljavamo kao svoj grad, i trudimo se da nam bude jos lepsi, cistiji, plemenitiji.
Bravo Novosadjanin, svaka ti je na mestu!
Istoriju pišu pobednici. To je suština. Austougarska je izgubila Veliki rat (kasnije poznat kao Prvi svetski rat) pa su jedan veliki deo iste pobednici rasparčali i podelili svojim saveznicima.
Odgovor Novosađanina — to sam i ja: vozio sam se tramvajem po Futoškoj, Leylandom na sprat, vozom kroz Gradić…) ali je on novosađanskjiji, ili je bar u to ubeđen, a i ne piše pod pravim imenom — pod pseudonimom bih mogao i ja da pišem štošta… Inače, nije u svom odgovoru osporio ništa od onoga što sam napisao (teško je osporiti činjenice), pa njegov prilog smatram dopunom onoga što sam ja napisao (nisam se bavio tim aspektom o kojem N. piše, a verovatno je i to jedna strana istine). Ovako je slika kompletnija – pročitati i jedno i drugo!