Njegova mitska uloga u SFRJ polako, ali ne i spontano, izlazi na svetlost dana.
Aleksandar Leka Ranković bio je kontroverzna ličnost, po mnogima drugi čovek socijalističke Jugoslavije, odmah iza Josipa Broza Tita.
Osnivač UDBE uz Slobodana Penezića Krcuna, prvi policajac Jugoslavije bio je jedini potpredsednik Jugoslavije, predsednik savezne Vlade i smeo je da kaže Titu ono što misli.
Bio je nedodirljiv sve do 1966. i Brionskog plenuma na kome je razvlašćen i izopšten iz društva i tako je ostalo sve do njegove smrti 1983. godine.
Njegova sahrana bila je događaj sa velikim brojem ljudi, a od reakcije ljudi na groblju strepeo je ceo jugoslovenski vrh. Ne bez razloga.
Mit o Kosovu
Priče o Aleksandru Leki Rankoviću nacionalisti potekle su iz akcije sakupljanja ilegalnog oružja koje su imali Albanci s Kosova. Prema zvaničnim podacima, akcija je trajala od kraja 1954. do oktobra 1957. godine, piše N1.
Najveći deo naoružanja prikupljen je na području Suve Reke, Drenice, Kačanika i Vitine, gde su od ranije, a i kasnije, bila zloglasna uporišta albanskih odmetnika. Prikupljeno je 14.000 komada streljačkog naoružanja, većina na početku akcije.
Ova akcija, ali i Prizrenski proces iz 1956. godine gde je jugoslovenska služba bezbednosti otkrila veze albanskih političara sa Kosova sa obaveštajnom službom Albanije su najslužniji za mit o Rankoviću kao čuvaru Srba, jer se mnogima zamerio.
Komunista od početka
Ranković je pre svega bio komunista. Sa 18 godina postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), sa 19 član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), a sa 20 je osuđen na šest godina zatvora koje je izdržao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi.
Juna 1938. postaje član Centralnog komiteta KPJ, a od 1940. godine prelazi i ilegalu sa kodnim imenom Marko.
Okupacija Jugoslavije je druga Marka zatekla u Zagrebu, ali je brzo prešao u Beograd, gde je radio na konsolidaciji partijskih organizacija. Bio je učesnik sednica gde su donošene olduke o partizanskom ustanku. Tog jula aktivno je radio na organizovanju akcija i sabotaža u Beogradu i bio uhapšen od Gestapoa.
Zbog posledica mučenja, bio je prebačen u bolnicu, odakle je 29. jula 1941. oslobođen u akciji beogradskih ilegalaca, a zatim zajedno sa CK KPJ i Glavnim štabom, prešao je na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije – odnosno Užičku republiku, najveću slobodnu teritoriju okupirane Evrope.
Tokom rata i sve do 1966. godine ostao je jedan od najbližih sledbenika Josipa Broza Tita.
Osnivač je službe bezbednosti i političke policije u okviru komunističkog pokreta, poznate kao Ozna. Ranković je jedan od odgovornijih likova za partizanske zločine u Srbiji 1944. i 1945. godine. U ratu su mu u borbi sa četnicima ubijeni brat i prva žena. Rukovodio je akcijom hvatanja Draže Mihailovića, vođe jugoslovenske vojske u otadžbini.
Učestvovao je u progonu komunista koji su posle rezolucije Informbiroa 1948. ostali na pozicijama Staljina i SSSR. Nije imao previše milosti. S druge strane, nije imao problema da kritikuje rad UDBA-a, kada je primetio da je veliki broj hapšenja neopravdan. Bio protivnik jačanja crkve, bez obzira na konfesiju.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i odlikovan je brojnim jugoslovenskim odlikovanjima, među kojima i Ordenom narodnog heroja i Ordenom junaka socijalističkog rada.
Pad
Suština njegovog pada nije njegovo „srbovanje“ već sukob dve struje u Partiji. On je pripadao konzervativnoj koja je, ispostaviće se, izgubila vlast.
Tek posle smene počeo je da se pravi mit o Leki Srbinu i to pre svega od strane albanskih političara koji su bili isleđivani tokom pomenutog Prizrenskog procesa, pre svega Fadilja Hodže.
Poslednjih 17 godina živeo je otuđen od partije i nekadašnjih drugova i drugarica.
Pominjanje njegovog imena moglo je da bude dovoljno za prijavu ili informativni razgovor. Žena Ladislava je izbačena sa fakulteta na kome je radila, a kuća na Senjaku koja mu je dodeljena je bila ozvučena.
Sahrana sa 100.000 ljudi
Doprinos nikad dokazanom srpskom nacionalizmu Aleksandra Rankovića dala je i sahrana, na kojoj se kako se navodi okupilo 100.000 ljudi iako je objavljena samo jedna čitulja.
Bio je to svojevrsni politički miting nezadovoljnog naroda, gde je Lekin sprovod bio neka vrsta katalizatora za ispoljavanje nezadovoljstava.
U poverljivoj informaciji Predsedništva CK SK Jugoslavije o sahrani Aleksandra Rankovića je pisalo:
„Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi. Iako se masa sveta na početku ponašala disciplinovano i korektno, već je s prvim govorom počelo uzvikivanje parola, aplaudiranje i skandiranje kad bi pokojnik bio pomenut u pozitivnom kontekstu… Kad je, pak, Ranković pomenut u negativnom kontekstu u vezi sa ozbiljnim greškama i sa Brionskim plenumom, nastavilo bi se zviždanje i negodovanje. Sahrana je bila prilika za javno eksponiranje ljudi sa velikosrpskom nacionalističkom, kao i birokratsko-etatističkom orijentacijom“.
Bjelogrlić kao Leka Ranković u „Čuvarima formule“
Velika beogradska premijera filma “Čuvari formule”, reditelja Dragana Bjelogrlića, zakazana je za 24. oktobar u MTS dvorani. U jeku hladnoratovske krize, grupa naučnika u Institutu Vinča sprovodi tajni projekat koji predvodi profesor Dragoslav Popović.
Sticajem nepredviđenih okolnosti, oni bivaju izloženi smrtonosnoj dozi zračenja, zbog čega ih jugoslovenska tajna policija odvodi na lečenje u Kliniku Kiri u Parizu.
U naslovnim ulogama gledaćemo Radivoja Rašu Bukvića, kao i proslavljene francuske glumce Aleksisa Manentija, Oliviea Bartelemija i Ane Sara.
Direktora instituta Vinča Pavla Savića igraće Predrag Miki Manojlović, a šefa državne bezbednosti SFRJ Leku Rankovića – Dragan Bjelogrlić. Uloge mladih jugoslovenskih naučnika reditelj je dodelio Jovanu Jovanoviću, Alisi Radaković i Ognjenu Mićoviću.
Dodaj komentar