Jedan radni dan glavne setre u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“

Glavna medicinska sestra „K odeljenja“ u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, Vanja Urukalo, u razgovoru za portal Espreso otkrila je kako izgleda jedan uobičajeni radni dan u ovoj ustanovi.

Vanja je razgovor započela tako što je naglasila da je njeno radno vreme skraćeno, a počinje već u 7h, dok se pacijenti bude oko 6:30h. Smena joj se završava oko 14h, odnosno kada završi sve što ima, a kaže da „ovde posla ima uvek“.

Autoritet i podrška

Glavna sestra se brine o svim tehničkim stvarima koje se tiču klinike, a pacijentima predstavlja koliko autoritet, toliko i figuru na koju se uvek mogu osloniti.

Čim stigne u „Lazu“, Vanja prvo obiđe sve svoje pacijente i proveri da li je noć prorekla mirno. Kako brižno kaže, ovde se „uvek nešto dešava“.

Obaveza pacijenta na Psihijatrijskoj klinici „Laza Lazarević“ je da nakon što ustanu, odmah povedu računa o svojoj ličnog higijeni, da se umiju i da operu zube. Njen zadatak nakon toga jeste čitanje izveštaja za sve tri smene nakon čega sledi odeljenska vizita.

Tehničari potom dele terapiju, a onda sledi doručak. Pacijentu se obezbeđuju tri obroka dnevno koji se daju u pravilnim razmacima sa odgovarajuće pripremljenom, posluženom i raznovrsnom hranom.

Kako stoji u pravilniku, najmanje tri puta nedeljno pacijentu se obezbeđuju sveže voće i povrće u skladu sa godišnjim dobom. Takođe, pacijentu se obezbeđuje ishrana u skladu sa njegovim verskim uverenjima, a prema mogućnostima ustanove.

Sam jelovnik sastavlja dijetetičar, uz prethodnu preporuku lekara.

Ova ustanova obezbeđuje prostor u kome se može obavljati verski obred, a pacijenta može jednom nedeljno da poseti sveštenik ili drugi verski službenik.

Bogat spektar društvenih aktivnosti

Kako nam je Vanja objasnila, u zavisnosti od dana, postoje različite aktivnosti kojima pacijenti mogu da se bave. Utorkom se održava odeljenjski timski sastanak kome prisustvuju lekari, glavna sestra, pedagog, psiholog i socijalni radnik, kao i ordinirajući lekari. Na tom sastanku se dogovaraju nedeljne aktivnosti koje su predviđene za tu nedelju.

Sredom u 9:30h održava se terapijska zajednica sa pacijentima, četvrtkom u 10h specijalni pedagog ima grupe sa pacijentima, a petak je predviđen za pregede interniste ili bilo kog lekara u zavisnoti od potrebe, objašnjava glavna sestra „K odeljenja“ u „Lazi“.

Naglašava kako pacijenti mogu da se oprobaju i u fiskulturi koja traje oko 45 minuta, naravno ukoliko im zdravlje dozvoljava da se njome bave. Uz njih se u svakom trenutku nalazi fizijatar i fizioterapeut.

Oko 12:30h sledi ručak za pacijente u dnevnom boravku, a onda opet terapija lekovima. Period između 14h do 15h je omiljena satnica svim pacijentima, jer se tada odvijaju posete njihovih porodica i prijatelja. Popodne se takođe održavaju određene aktivnosti koje vode medicinkse sestre, objašnjava Vanja.

Predrasude i negativni komentari

Priznaje da postoje predrasude i određene negativne reakcije kada ljudi čuju njeno zanimanje. Nije lako biti sestra u ovakvoj ustanovi, ali ona se trudi da se ne obazire na negativne komentare.

Predrasude i loše reakcije ne prenosim u svoj privatan život, objašanjava i dodaje:

– Kada ljudi čuju gde radim, pitaju me kako mogu da budem u prisustvu takvih pacijenata, ali ja se mnogo ne obazirem na to – iskrena je ona.

Najgore kod mentalnog poremećaja je što svi očekuju da se ponašaš kao da ga nemaš

Šta nosi dan, a šta noć

Kako nam je napomenula, između dnevne i noćne smene nema suštinske razlike, ali se događaju situacije da se pacijenti noću uznemire iako piju svoju terapiju za spavanje.

Najekstremniji slučaj kojem je ona prisustvovala jeste pokušaj samoubistva. Naime, pacijent je razbio staklo na prozoru pokušavši sebi da prereže vene.

Naravno da postoje situacije kada se pacijent razdraži i bude agresivan. Jedan od najtežih slučajeva je bio pokušaj samoubistva. Mi smo pokušali mirno da se približimo tom pacijentu i uspeli smo da ga sprečimo u svojoj nameri. Iz tako opasne situacije, završio je samo sa posekotinom, objašava sestra i dodaje kako je pacijent odmah zbrinut u Urgentni centar.

Takođe, osvrnula se i na veoma osetljive, ali i retke situacije kada je neophodna i „fiksacija“ pacijenta ukoliko dođe do preterane agresije koju nije moguće sprečiti na drugi način.

U pitanju je vezivanje pacijenata za krevet koje sme da traje samo dok ne počnu da deluju lekovi koji će ih obuzdati, odnosno smiriti.

Nikad duže od dva sata, ruke i noge se vezuju za krevet kožnim remenjem sa magnetima. Tako se sprečava (samo)povređivanje. Teži se da se ova nepopularna mera svede na minimum, priča nam Vanja.

Napominje kako se skoro desio takav slučaj pa je osoblje bolnice moralo da reaguje na ovakav način.

Pacijent je postao agresivan i počeo je da baca stolice oko sebe. Bio je ekstremno uznemiren pa je i lekovima trebalo vremena da deluju, priča sestra i dodaje kako sukobi između samih pacijenta nastaju uglavnom zbog cigareta jer je ova klinika specifična po tome što je pušenje u određenim prostorijama dozvoljeno.

Posebni dani kada su i najdepresivniji pacijenti uzbuđeni jeste nečiji rođendan. Porodica tada donese tortu ili kolače, a pacijenti se okupe oko slavljenika kako bi se poslužili. Što se tiče drugog „veselijeg“ dana za pacijente u ovoj klinici, to je svakako Nova godina kada takođe dobiju određeno posluženje.

Pacijenti imaju i televizor sa „kablovskom“, a dozvoljeno im je i da slušaju muziku kada požele. Ipak, previše glasna muzika u ovakvoj ustanovi nije dozvoljena.

Kreativni rad – trening za mozak

Kako nam je Vanja naglasila, primarni zadatak ustanove je da osnaži zdravi deo uma čoveka, ali i njegovo samopouzdanje. To se često postiže kreativnim radom.

– Sve ove slike po zidovima radili su naši pacijenti, objašnjava Vanja. Tu ima i dela akademskih umetnika, ali i amatera. Dominiraju složeni motivi, sačinjeni od bojenog zrnevlja. Njih su puni i hodnici po svim odeljenjima.

Kako nam je napomenula, ovo je ustanova gde svakog momenta može da se desi neki incident. Priznala nam je da nema „omiljenog pacijenta“, ali da postoje oni koji se izdvajaju svojom harizmom, komunkacijom i dopadljivošću. Iako pacijenti pokušavaju da se zbliže sa njom, ali i sa drugim članovima osoblja, to je u Klinici za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“ stogo zabranjeno.

Ove borave pacijenti svih uzrasta, ali se ne može ne primetiti da ima dosta mladih ljudi.

Najmlađi pacijent se nalazio na odeljenju za adolescente i imao je 19 godina, dok najstariji pacijenti imaju u proseku oko 60 godina. Broj muškaraca i žena koji se leče na ovoj klinici je približan, ali ima i dosta mladih, priča Vanja.

Fizički napadi i pokušaji bekstva

Glavna sestra K odeljenja nam otkriva da su se u ovoj ustanovi događali napadi, ali i pokušaji bekstva, ali da su te situacije izuzetno retke.

Mi pokušamo da sprečimo pokušaj bekstva, ali u nekim slučajevima gde ne uspemo, obaveštavamo odmah SUP „Savski venac“ da je pacijent napustio bolnicu. Nakon što opišemo pacijenta i njegovu odeću, policija ga vraća nakon pronalaska, objašanjava ona.

Pacijenti se često bune kako žele da izađu napolje, a osoblje se uglavnom suočava sa odbijanjem uzimanja lekova. Takođe, i guranje i pokušaji fizičkog napada pacijenta na osoblje se dešavaju, ali ne tako često, priča Vanja.

Profesionalnost na prvom mestu

Na pitanje da li voli svoj posao, ona bez razmišljanja odgovara potvrdno.

– Volim svoj posao zaista, a da ne radim ovde možda bih želela da budem psiholog. Svakako ne odmičem daleko od struke – kaže kroz osmeh glavna sestra.

Dodaje kako nije skroz „oguglala“ na patnju i vapaje pacijenata, ali da pre svega, mora da zadrži profesionalnost.

Obzirom da radi već 14 godina na ovom radnom mestu, naučila je da prepozna kada pacijentu zaista nije dobro, a kada samo traži pažnju. Priznaje da postoje situacije kada osoblje mora da bude malo strožije, ali da „agresija na agresiju“ nikada nije rešenje.

Kako nam je rečeno, i godišnja doba imaju veze sa brojem pacijenata na klinici. Najviše ih je na jesen i zimu, a zatim sledi proleće.

Takođe, napominje kako je deprimira što se isti pacijenti više puta vraćaju na kliniku, ali da se to dešava uglavnom zato što pacijenti ne piju lekove ili borave u sredini koja ne vodi računa o njima.

Pored lekova, lečenje pacijenta se sastoji i u grupnim terapijama i razgovorima sa odinirajućim lekarima, objašnjava ona. Pacijenti slobodno vreme provode uživajući u društvenim igrama, a najviše igraju šah, „ne ljuti se čoveče“, ali i karte.

Muškarci vs. žene

Nakon obilaska muškog odeljenja, spustili smo se na „L“ odeljenje gde su smešteni ženski pacijenti. Oznake „L“, „F“, „M“ nemaju nikakva značenja i data su nasumice.

Dr Jasmina Smaić, načelnik ženskog odeljenja kaže kako nema suštinske razlike između muških i ženskih pacijenata.

– Odeljenja moraju biti odvojena, ali suštinske razlike nema. Kapacitet je 29 postelja, a trenutno je ispunjeno sedamnaest. Ovo je odeljenje sa najvećim kapacitetom, a pacijentkinje su uglavnom mlađe. Beogradska odeljenja uglavnom služe za zbrinjavanje akutnih psihoza, a to su najčešće početne psihoze. Tipičan uzrast kada se one javljaju su između 16 i 18 godine, objašanjava dr Smaić.

Devojke nisu bile raspoložena za priču sa nama i generalni utisak je da su muškarci dosta „otvoreniji“ za komunikaciju. Ipak, dr Jasmina nam je napomenula kako ovde nikada nije „mirno“ jer devojke uvek imaju nešto da „čavrljaju“ ili da se raspravljaju. Kao i „gore“ i ovde je glavni uzrok sukoba, borba za cigarete.