Nakon velikog skandala sa koronom u mesnoj industrij, čiji je vlasnik, i velikog pritiska javnosti i navijača fudbalskog kluba Šalke 04, mesni magnat Klemens Tonis digao je ruke od fudbala i kluba na čijem se čelu nalazi od 1991. godine.
Njegova ostavka potvrđena je u utorak popodne na zvaničnoj stranici kluba, što je u nemačkoj javnosti uglavnom naišlo na odobravanje.
Naime, neodgovornost koju je Tonis pokazao kao poslodavac, što je za posledicu imalo više od 1.500 zaraženih radnika, 6.500 ljudi u karantinu i činjenice da su zbog toga u čitavom okrugu vraćene stroge higijenske mere protiv širenja pandemije, bile su kap koja je prelila čašu tolerancije nemačke javnosti.
Osim medija, na “Mesnog barona” su se proteklog vikenda “obrušili” i navijači “kraljevsko-plavih”, koji su mu na demonstracijama u Gelzenkirhenu poručili da “Šalke 04 nije klanica” i je došlo vreme za njegov “put oko sveta”.
– Nakon rasizma – korona. Teško da jedan bos može više da uništi imidž kluba. Nekada smo bili ponosni što smo Šalkeri, a danas? Danas se stidim svog kluba, stidim se ponašanja onih koji stoje na njegovom čelu – objašnjava Stefan Barta, navijač i vrsni poznavalac kluba i autor nekoliko knjiga o Šalkeu, dok njegova istomišljenica i “saborac”.
Katarina Štromejer dodaje da se “svaki put kada se govori o “Tonis” mesnoj industriji, govori o Tonisu – Šalke bosu, što dostojanstvu i ugledu kluba već neko vreme pričinjava ogromnu štetu”.
“Težak” nekoliko milijardi, poznat po prijateljstvu sa Vladimirom Putinom i dobrim političkim vezama u Nemačkoj, Tonis se nemalo puta nalazio na meti javnosti, i uglavno prolazio s “lakšom opomenom”.
Ovog puta je, bilo zbog osećaja odgovornosti, bilo zbog pritiska javnosti, morao da prizna poraz.
Loši uslovi rada i nepoštovanje higijenskih mera u njegovim fabrikama doveli su do novog naglog izbijanja korone, a to je, u ovom trenutku, najklizaviji teren u Nemačkoj.
Jer, Nemačka ne želi da se korona vrati i ne poziva na druženje i grupisanje, radi “sticanja kolektivnog imuniteta”, iako ne oskudeva ni u ljudsvu ni u opremi, a ni u parama da dokupi, ako zafali. Naprotiv.
Država koja je ove godine svesno odustala od Bundeslige, Berlinala, Oktoberfesta i svih ostalih manifestacija koje joj donose milionske prihode, i njeni građani, kojima je sedenja kod kuće i života pod maskama već odavno preko glave, i dalje daju sve od sebe da posle prvog talasa ne dođe više nijedan.
A i da je, kako se pokazalo na primeru Klemensa Tonisa, očigledno spremna da osudi i javno žigoše svakog ko ove žrtve i odricanja dovede u pitanje. Pa makar taj neko bio i ime sa Forbsove liste.
Izlasci, koncerti, utakmice ili makar život bez maski, za Nemce su trenutno san na čekanju, a događaji poput beogradskog derbija, Adrija kupa ili izbora (o čemu su mediji izveštavali tekstovima s mnogo upitnika i uzvičnika) čista naučna fantastika.
Ono što im je, međutim, potpuno neshvatljivo jeste činjenica da je neko čitav jedan narod u rizik od novog talasa uvukao potpuno svesno.
I da za to nikome ne polaže račune. Ni sopstvenoj savesti, ni javnosti, ni sudu. Za Nemce je to jednostavno “Verovali ili ne” rubika.
Jer, oni su naučeni da reaguju. Na netačno vraćen kusur u prodavnici. Na buku u komšiluku. Na izjave političara.
Na pogrešno preračunate radne sate. Na lošu uslugu u restoranu, smeće po ulici i ukrivo ošišane šiške.
Na neodgovornost, bahatost i samovolju. Na direktore upravnih odbora i meni školskih kuhinja.
Naporno? I te kako. Pomaže? Pitajte Klemensa Tonisa.
Dodaj komentar