Poslednjih godina potpuno je uobičajeno novosadskom taksisti reći da vozi „do Pande“ ili „do Elefanta“ i većina će, bez potpitanja, znati kuda treba da ide.
Panda i Elefant su najveći kineski butici u Novom Sadu i vremenom su dospeli na listu glavnih gradskih odrednica. Razlozi zbog kojih su se njihovi vlasnici i naši „najsvežiji“ sugrađani odlučili baš za Novi Sad slični su kao i većini onih koji se odluče da napuste svoja rodna mesta – posao, ljubav, novac, porodica…
Lako je doći u zabludu da su Kinezi „potpuno drugi svet“, a zapravo su njihova kultura i mentalitet sličniji našem nego što smo mogli da pretpostavimo.
Kao i mi, Kinezi većinu praznika provode u krugu porodice.
Naša sagovornica Pan, vlasnica kineskog butika u Novom Sadu, kroz šalu priča kako slavi dve Nove godine – po „srpskom“ i po kineskom kalendaru.
Pan već 20 godina živi u Novom Sadu i sa ponosom ističe da je ovde stekla mnogo prijatelja, pa je tako i sa nama bila vrlo otvorena za priču.
Kada priča o prvim utiscima o Novom Sadu Pan napominje da je ovde stigla pre dve decenije, ali i da su se mnoge stvari od tada promenile. Tu pre svega misli na cene, koje su drastično porasle.
„Prvu autobusku kartu platila sam pet dinara.“
Brzo se Pan prebacila na vedrije teme i započela priču o svojim drugaricama, sa kojima obožava da provodi vreme. Kaže da obožava svoju najbolju drugaricu sa Novog naselja i da je za 15 godina koliko se druže ona praktično postala deo familije.
Naravno, nigde nije sve idealno, pa tako ni ovde.
Pan je svesna da loših i zlonamernih ljudi ima svuda. Nedavno su joj opljačkali lokal, a policija još uvek nije našla počinioca. Ponekad čuje i podsmevanja iza leđa, ali takvima ne pridaje pažnju. Kada je došla u Novi Sad Pan nije razumela srpski, a danas kroz smeh zaključuje da je nekada tako i bolje.
Pandemija koronavirusa više puta ju je dovodila u neprijatne situacije, ali je i takve pojave odlučila da ignoriše. Pan nije bila u Kini više od dve godine i jako je ljuti primitvna zabluda da su svi Kinezi prenosioci virusa.
„Ko još voli ovu bolest? Niko“, dodaje.
S obzirom da je i majka, Pan ima prečih razloga za brigu. Dva sina joj se školuju u Kini, pa koristi svaki momenat da se čuje sa njima. Kaže da su uspešni u školi i da im retko pomaže sa učenjem, jer zna da oni sve mogu sami.
Kada pokuša da skrene misli od briga, okreće se pisanju poezije. Kada u butiku nema mnogo posla, ona stihovima ubija vreme. Sa ponosom nam je pokazala svoju pesmu „Mogu se zaljubiti samo jednom“, koja govori o prvoj ljubavi.
Posao jeste najčešći razlog selidbe u drugu državu, ali nije jedini.
Jen je u Srbiju došla zbog porodice, tačnije supruga koji je Srbin.
Pristala je da podeli sa nama svoja iskustva, ali sa dečjom stidljivošću objašnjava da ne želi da priča detalje o tome kako je upoznala muža. Pre Srbije živela je u Australiji i ne govori srpski, pa smo razgovarale na engleskom. Priznaje da joj je zbog nepoznavanja jezika krug prijatelja sužen, ali i dalje uspeva da razgovara sa suprugovim društvom.
Voli da porazgovara i sa gostima koji dolaze u vilu koju zajednički sa suprugom izdaje.
Ima ćerku i sina, pa se sprijateljila i sa roditeljima njihovih novih drugara. Veoma je otvorena i pozitivna, a negativne stvari joj ne prave problem. „Neko želi da priča sa mnom“, govori ona kroz smeh, „a neko ne želi“. Tako Jen opisuje probleme koje ima zbog jezičke barijere.
Na pitanje kako je reagovala na predlog da se presele u Novi Sad, budući da su tad već imali decu, odgovara kao i uvek – kroz smeh. „Rekla sam da su deca mala. Naučiće“.
Odgovori su joj kratki i jednostavni, ali veoma tačni i moćni, kada se o njima malko porazmisli. Obradovala me je činjenica da Jen do sada nije imala nikakvih loših iskustava.
Jen slavi Kinesku Novu godinu sa porodicom, ali takođe obeležavaju i naše praznike. „Ja poštujem njegova slavlja, a on poštuje moja“.
Sa Jen sam razgovarala telefonom, s obzirom da se sa porodicom uskoro vraća u Australiju i ne želi ništa da rizikuje.
Kaže da će joj nedostajati poznato okruženje i ljudi koje je upoznala, ali da će svakako ostati u kontaktu sa svima njima.
Obe naše sagovornice su kao glavnu različitost u odnosu na njihovu kulturu naveli hranu. Jen je trebalo vremena da se navikne na hleb uz svaki obrok, a Pan je imala problem sa mesom, jer nije shvatala zašto ne jedemo najslađi deo – onaj oko kostiju.
Jen se u međuvremenu zaljubila u sarmu, a Pan je oduševljena ajvarom.
Većina nas zna nekog ko je „otišao preko“ i možemo samo da nagađamo kako oni zvuče „starosedeocima“, a što se tiče nas i našeg grada, Novosađani su uvek prihvatali ljude sa strane, a različitost gledali kao zajedničku snagu.
Dodaj komentar