Magazin Srbija

Kesić: Dočekali smo Rolingstonse, pa kako ne bismo i tu vladavinu prava

Novinar i voditelj Zoran Kesić, poznat po kritičkom mišljenju i oštrom jeziku, za portal Okruženje.net piše o svom višedecenijskom iskustvu sa odsustvom vladavine prava u Srbiji.

Njegov tekst prenosimo u celosti.

Neki pričaju da su je videli, da je zaista nekada postojala.

Pojedini pustolovi i avanturisti kunu se da su posetili neke daleke zemlje u kojima je ona stvarna da stvarnija ne može biti.

Drugi opet odmahuju glavom na ove priče i proglašavaju ih bajkama, sujeverjem, politkom, razbibrigom za mase.

Ne govorim o vilama, vešticama, čudovištima iz Loh Nesova i ostalim stvorenjima iz mašte, govorim naravno o vladavini prava.

U svojih skoro četiri i po decenije postojanja, umesto vladavine prava uglavnom sam se susretao sa pravom da se vlada. I to neograničenim pravom da se vlada kako god vladaru u datom trenutku odgovara, bez ikakvih stega, kontrola, sankcija ili ne daj Bože institucija koje bi tu vladavinu kontrolisale, zauzdale i usmerile ka poštovanju…

Čega?

Prava? Ustava? Zakona? Etike? Morala? Kućnog vaspitanja?

Zajedno sa mitološkom vladavinom prava i ovi pojmovi sve češće se, umesto u našem društvu i našim svakodnevnim životima, mogu naći u lepo oslikanim knjigama koje možemo deci čitati pred spavanje.

(Ovo nisam mislio ozbiljno i ne, nemojte deci noću čitati Ustav, sanjaće Koštunicu ili nešto još gore)

Sa pravom na vladavinu kako god vladar hoće susreo sam se još u nežnim godinama svoga mladog bića. Ceca je još uvek bila Veličković a Vuk Drašković opozicija, kada sam shvatio da je vladavina prava nešto kao Sveti Gral za koji se moraš boriti, tražiti ga i verovati da on postoji, koliko god ti realnost dokazivala da si u nemogućoj misiji.

Realnost se u tim mojim herojskim borbama obično manifestovala u vidu kordona policije koji se zaleće na tebe, što bi obično činilo da zaboravim na časnu potragu za vladavinom prava i potražim prvo sklonište.

Moje pravo da se plašim murije ni tada ni dan danas mi niko ne može oduzeti, tim pre što me već decenijama ne napušta osećaj da sam svakako nešto kriv i ako me uhvate nagrabusio sam.

Često mi se tih godina dešavalo da izađem na izbore, dam nekome svoj glas, a država mi taj glas ukrade, pojede, zagubi ili prosto papirić iščezne.

Onda bih izlazio na ulicu da tražim vladavinu prava a državna televizija bi me iste večeri, umesto hrabrim borcem za istinu i pravdu, nazivala izdajnikom, stranim plaćenikom, snagom haosa i bezumlja ili malo nežnije – šačicom.

Shvatio sam da ja imam prava da glasam, ali nemam prava da očekujem da će moj glas biti i uračunat. Ko mi je kriv kada bih očigledno zaokružio pogrešan odgovor. Nikada me nisu hteli kvizovi.

Iako nije bilo vladavine prava, tih godina su nešto stariji od mene imali pravo da budu mobilisani i poslati u jedan od ratova u kojima Srbija nije učestvovala.

Zanimljivo, nakon što bi bili u ratu, često bi u miru gubili sva prava koja bi nekadašnji ratnici trebalo da imaju.

Siromašni i gladni građani imali su prava da svoju skromnu ušteđevinu ulože u jednu od senzacionalnih piramidalnih banaka koje su obećavale visoke kamate.

Obećanje je ispalo ludom radovanje, a banke su, iskoristivši pravo da opljačkaju narod, zatvorene, baš kao nešto kasnije I njihovi vlasnici.

Nakon promene vlasti očekivali smo da vladavina prava svakog trenutka stigne u Srbiju. Uostalom dočekali smo i Rolingstonse, pa kako ne bismo i tu vladavinu prava.

Na žalost kao što i veliki bendovi ponekad na gostovanja šalju neku svoju rezervnu postavu da otezgari, uzme pare i pobegne pre nego što nezadovoljni fanovi shvate da su nasamareni, tako je i vladavina prava koja bi povremeno i provirila, ubrzo nestajala, a mi sve više i više shvatali da nas i ovi “novi” neće udostojiti privilegije da živimo u normalnoj, uređenoj zemlji.

I konačno, u poslednjoj fazi našeg nemanja vladavine prava koja se dešava već skoro deset godina, stigli smo do dirljive, takozvane “retro” situacije, nekima poznate i kao “volim devedesete” u kojoj sam ponovo kao nekada davno izdajnik, strani plaćenik, sluga ambasada, a ponekad (uglavnom noću kad je pun mesec) i satanista.

Svestan sam da taj Sveti Gral vladavine prava verovatno nikada ovde nećemo dohvatiti, ali ukoliko pomislite da su ovo reči defetiste, depresivca, čoveka koji je izgubio nadu – varate se.

Borba je moje srednje ime.

I što je cilj nedostižniji moja upornost je veća.

U zarobljenoj državi tinja plam slobode.

Taj plam je u ovim grudima.

Izlazim na ulicu i odlučno zahtevam momentalno uspostavljanje vladavine prava.

Ili to ili pravim totalni haos.

Ups, eno policije!

Odlazim ipak kući da završim ovaj tekst, a i malo je prohladno ovo martovsko veče.

Autor: Zoran Kesić/ Okruženje.net 

Kesić: Kako kriminalci konstantno upadaju na fotografije predsednikovog sina?

16 Shares
Share via
Copy link