Neka jutra osvanu samo da bi Ti ponovo shvatio koliko je sve čarobno i moguće. Čak i ono što ti se juče činilo nemogućim i odvratnim.
I nema to nikakve veze sa dešavanjima oko tebe, ulice su iste kao juče, komšija jednako mirno sedi prekršetnih nogu na istom mestu, deca jednako ushićeno vuku trotinete, konobar ti je doneo istu kafu, dete je sa istim žarom prosipalo šećer po tanjiriću, on ima isti izraz lica, isti broj sedih i tamnih dlaka, zamišljen pogled, gvožđar ponavlja iste reči sa megafona, tata na jednak način prepričava reči doktora što mu gledao juče i danas u oko, ljudi se kreću istim stazama, vazduh nije promenio miris, a opet je sve tako drugačije. Nekako mirno.
Kao da se sve ućutalo. Kao da si ušetao u neku dobru scenografiju za film koji će da se snima narednih dana. Kao da je sve tako namešteno, postavljeno i osmišljeno da izazove neki čudan mir. Kao da ljudi izgovaraju baš ono što ti je potrebno da čuješ. Ne oseti se užurbanost, niti nervoza. Niko te ne gleda popreko. Niko ne spominje bolesti i politiku. Ni reči o propaloj državi. Kao da si slučajno zalutao u neki nepoznat gradić do kog loše vesti ne stižu i u kom je sve moguće, jer niko ko ovde živi nije ogorčen, nestrpljiv, ozlojeđen. Svi veruju da najbolje tek dolazi.
Neka jutra zaista osvanu da bi Ti ponovo shvatio da sve što vidiš u ljudima i osetiš oko sebe ide iz tebe. Samo iz tebe. Mir koji vidiš je tvoj mir. Osmehe koje vidiš je smejanje tvoje duše. Scenografija koja te podseća na mirni gradić do kog ne stižu loše vesti je trenutna scenografija u tvom umu, telu, srcu, duši. Gradić u koji si navodno zalutao i u kom niko nije ogorčen, je grad koji se jutros probudio u tebi, i svi ti mirni ljudi puni nade su zapravo ti.
Neka jutra zaista osvanu samo da bi se Ti probudio, ne iz noći, već iz košmarnog uverenja da tvoj put, tvoj život, tvoja nada i vera, tvoja snaga i disanje i ritam srca, zavise od drugih.
Neka jutra zaista osvanu samo da bi Ti konačno shvatio da to što vidiš oko sebe je slika onoga što nosiš u sebi.
Dodaj komentar