Videla sam ženu, plakala je na jednoj od klupa blizu nekadašnje Robne kuće. Čekala sam da otkrije lice, da skloni dlanove, da bih se uverila da zaista plače. Starac kraj nje hranio je kokicama golubove, mladić i devojka su se ljubili zaneseno, jedna gospođa opominjala je svog isfeniranog belog psa da se vrati, jer jure bicikli.
Žena je plakala. Njen jecaj mogao se čuti u prečniku od dvadeset metara, čak i kada bi sa nekim razgovarao, ljubio se, pevušio pesmu ili opominjao psa.
Niko joj nije prišao.
Sela sam na dva metra od nje, pravila se da čekam nekog i da dok čekam listam novine, a onda sam je tiho, da je ne bih prepala, pitala da li mogu nekako da joj pomognem.
Pogledala me je, delovalo je kao da će da izgovori nešto, ali je opet prekrila lice rukama i počela da plače.
Ostala sam da sedim, ako se predomisli.
“Juče smo saznali da majka ima karcinom jajnika. Raširio se i dalje od njih. Još uvek ne znamo kuda sve tačno… Biće operisana za dva dana. Doktor koji ju je redovno pregledao kune se da ga nije video… Pre samo dva meseca, odvela sam je na kontrolni pregled. I sve je, kako nam je rekao, bilo u redu.”
“Hoćete tužiti doktora?”
“Čemu?”
“ Pa, majka Vam ima rak koji on nije otkrio na vreme”
“Neće je to spasiti. Samo mi još fali da se razvlačim po Sudu, isterujući pravdu godinama … a znamo i Vi i ja da od toga nema ništa”
“Kako se zove doktor?”
“Nemojte … nije to sad važno”
…
Najgora stvar koja može da ti se dogodi u Srbiji, osim one da ti ne vide rak na vreme ili omaše dijagnozu (zbog čega obično umreš pre nego što ti je vreme), jeste da se pomiriš sa tim.
I ne samo sa sranjima koja se svakodnevno dešavaju u zdravstvu, već sa sranjima koja se ovde generalno, na svim poljima dešavaju.
Da se pomiriš da ćeš da čekaš mesecima magnetnu rezonancu.
Da se pomiriš da ćeš mesecima da čekaš na pregled kod gastroenerologa.
Da se pomiriš da je moguće onkološke bolesnike sve zakazati za devet ujutru istog dana, pa čekaš svoj red satima.
Da se pomiriš da postoje pedijatri koji će reći da ti dete ima besprekorno čista pluća, a sutra ti privatno doktor kaže “bronhitis”.
Da se pomiriš da ako se sutra vratiš da tom doktoru u Domu zdravlja zavrneš šiju, ništa nećeš promeniti.
Da se pomiriš da sve ide glatko kad platiš i potplatiš.
Da se pomiriš da će vlast pre imati sluha za gej populaciju, nego za porodilje i trudnice.
Da se pomiriš da će te sa Biroa pozvati i spojiti sa nekim od poslodavaca možda kad umreš.
Da se pomiriš da ćeš nakon školovanja šljakati na svim onim poslovima za koje ti nije trebala ni Osnovna.
Da se pomiriš da su junaci naroda Matora, Dara, Seka, Jeca, Ceca.
Da se pomiriš kada ti kažu: “Imaš daljinski, pa prebaci Zadrugu ako ti se ne sviđa”
Da se pomiriš da je ovde moguće da Karleuša roditeljima soli pamet o vakcinaciji.
Da se pomiriš da postoji silan broj roditelja koji će je poslušati.
Da se pomiriš da ćeš od babe uzimati hiljadu dinara od penzije, a imaš 38 i radiš ko crnac, ali se gazdi može da kasni sa platom.
Da se pomiriš da će tebi za 8.540,00 dinara duga rezati struju, dok će sa onima koji imaju višemilionski dug vlast na Salašu presecati karađorđevu i dogovarati neke krupne poslove.
Da se pomiriš da mediji daju prostor budalama.
Da se pomiriš da decu lečimo sms porukama.
Da se pomiriš da se radnici vešaju o cevi u pogonu.
Da se pomiriš da vršnjaci psihički i fizički maltertiraju tvoje dete, nastavnici vide i ćute.
Da se pomiriš da ovde u foteljama sede partijski funkcioneri sa kupljenim diplomama i uvlakači tvrdih obraza spremni na sve.
Da se pomiriš da se dobrota i čast ismevaju.
Da se pomiriš da maloletnici diluju.
Da se pomiriš da se zidovi u bolnicama obrušavaju.
Da se pomiriš da se doktorima čija je greška nekog ubila retko kad sudi i presudi.
Da se pomiriš da ovde samo budale i lopovi dobro prolaze.
Da se pomiriš da se narod pomirio sa sve i jednim sranjem u državi. I da pušta da ga sistem savija, gazi, gnječi, zapušava usta, izaziva strah, preti, ucenjuje, kida i otkida dostojanstvo.
Najgore što može ovde, na ovom mestu da ti se desi jeste da se pomiriš sa situacijom, da prekrstiš ruke i slegneš ramenima, jer možda će te put ponovo navesti kod baš tog doktora, ili njegovog kolege ili te babice, tog gazde, tog političara, profesora, roditelja nasilnog vršnjaka…
Ne bi ti da se zameraš. Ne bi ti bilo šta da menjaš, jer video si da se malo šta ovde može promeniti.
Zato se miriš sa propustima, nemoralom, posrnulošću, bahatošću… i time im daješ prostora da bujaju još više, da se kote, da te melju i oblikuju kako im volja.
Kad slegneš ramenima, ti postaješ ovca i sistem te najvećim makazama šiša i tera u tor sa drugim ovcama.
Najgore što ovde, na ovom mestu može da ti se desi jeste da se pomiriš, jer tada svemu lošem što se dešava daješ snagu i kredibilitet.
Jovana, poslusajte pesmu od Mikule, „Cutim ja“. Sad me ovo vase nabrajanje podsetilo na to. 🙂