Kečiga – najukusnija riba Dunava

Kečiga nestaje. U ovom delu Dunava, u okolini Novog Sada, ribolovci tek ponekad imaju sreću da pronađu ovu veličanstvenu ribu. Zato ni ja donedavno nisam imao priliku da je pronađem u nekom restoranu.

Nisam ljubitelj ribe, a o ribljim specijalitetima od kečige dosta sam slušao, ali doskora ih nisam probao. Povremeno, poslednjih godina, zvao sam riblje restorane, obilazio i tražio, ali, jednostavno, nije je bilo. Te nema danas, biće sutra, ali nema ni sutra, nego sledeće nedelje. A ni ja nisam bio inadžija da je pronađem. I tako od ponedeljka do petka, godinama.

A onda sam slučajno čuo za čardu Mačak na Kamenjaru. Na tom delu Dunava nekad je bilo mnoštvo ribljih restorana, a do danas je preživeo samo Mačak. I to zahvaljujući Žarku Miliću, ugostitelju nemirnog dečačkog pogleda sa višedecenijskim iskustvom.

Došao sam do njegovog broja, najavio se i došao da probam kečigu. I onda sam upoznao Žareta. Pitam ga kako nabavlja kečigu kada je gotovo nigde nema, a on se samo mangupski smeje i kaže: „Eee… Neki ribari znaju, a neki ne znaju, ali je uvek negde ima. A ima je svaki dan.“

Dok je u kuhinji spremana pečena kečiga, Žare je pričao o najjednostavnijim receptima za riblje specijalitete, koje pamti iz detinjstva. Odrastao je u Kovilju, takođe na Dunavu, gde je otkrio da je jedini neophodan sastojak za savršeno spremljenu ribu – so. „Samo so?“, pitam naivno, a on se opet onako šeretski nasmeje.

Elem, kečiga je savršena riba, mada moram priznati da nisam vičan u oceni ribljih specijaliteta. Od riba iz Dunava donedavno sam tipovao isključivo na smuđa. Kod Mačka, odnosno Žareta, spremljena je jednostvano: ima svoju marinadu, koja nije ista za svaku vrstu ribe, pečena i poslužena sa krompir salatom. U toj salati je moglo da bude malo više luka.

Uz dve kečige, koliko staje u porciju, Žare je častio i lepim smuđem. Možda da se iskupi za ona dva mangupska osmeha. Meso kečige je se topi u ustima, i više je nego ukusno. Gotovo da nema kostiju, a ono malo što bude, prođe sa savršenim domaćim hlebom. Žare me gleda kako jedem meso a ostavljam rep i peraja, i natera me da probam i to. A „to“ je jedna od najukusnijih stvari koje sam probao, a samo minut ranije sam hteo da bacim. Rep kečige je kao neki čips od meda.

Žare mi predlaže da posle probam domaćeg fruškogorskog vina. Ko pije, to se savršeno uklapa. Ali ja uzimam koka-kolu, svestan da ću zbog toga što ovo pišem izazvati bes gastro-manijaka. Ali moram dalje, na posao.