Zijo Hadžić (37), kamiondžija poreklom iz Bosne i Hercegovine koji je nažalost oboleo od teškog oblika pneumonije, u Americi, opisao je kako mu se život promenio nakon što se razboleo ali i kako se sada oseća, kada je shvatio da je pored zdravlja izgubio i prijatelje, sa kojima je, kako kaže, godinama kafenisao i bio uz njih.
„Udruženje profesionalnih vozača“ objavilo je na Fejsbuku video svog kolege u kome je on kroz suze opisao šta mu se dogodilo, prenosi Telegraf.
Kako je naveo, on je tokom vožnje kroz Južnu Karolinu iznenada počeo da kašlje krv, kao i da je, kako je vreme odmicalo, sve teže mogao da diše.
– Bolovi su postajali sve jači. Morao sam da stanem i da nazovem Hitnu pomoć. Odvezli su me u bolnicu. Ustanovili su da imam pneumoniju. Tu su mi dali tablete. Bio sam tu sat i po i vratili su me u kamion. Otišao sam da spavam. Ujutro mi je bilo malo lakše, verovatno od tableta. Noći su bile teže, jer noćima je to mene stezalo – navodi on u snimku iz bolnice i dodaje:
Bolnicu je više puta morao sam da plaća, jer osiguranje nema
– Nekoliko dana kasnije došao sam u Tenesi, oko 23 sata opet me je uhvatio bol, iako sam redovno pio tablete. Nekoliko noći su me hvatali bolovi i bio sam u panici – kazao je on i dodao da je nakon nekoliko dana otišao u lokalnu bolnicu gde su mu za pregled naplatili 100 dolara jer nema osiguranje.
Doktor mu je na brzinu poslušao pluća i dao nove tablete.
Kako je rekao, stanje mu se poboljšalo, ali nakon nekoliko dana bol se proširio i na levu stranu pluća, zbog čega je otišao u hitnu pomoć gde su ga poslali na snimanje i ispirali mu pluća.
– Ja sam ovde sam. Brat mi je jutros otišao na posao u 6 sati. Familija je dolazila. Rođaci su dolazili. Poenta je da jarana nemam. Nijednog. Svi su tu negde u okolini po kafanama i ćevapima. Nijednog jarana nemam. A tolike godine sam sa njima pio, kafenisao, družio se, trošio pare, lutao, a jednog jarana. Kad si zdrav i kad imaš svi su tu. Okupe se. Može se onda i izaći svuda, popiti, potrošiti. Nije to problem nikakav. Ali sve je to mati govorila. Čitavo ovo vreme. Nisam ja njoj dao za pravo, kakvi, to su moji jarani, ne bi me ostavili, u dobru krvi bi mi dali ako mi treba… Evo ne treba mi krvi, samo da dođu, da me obiđu… Šta da me zovu, mogu ti kuću odavde videti, a ti ne možeš da dođeš da me obiđeš. Zovu se po kafama i ručkovima.
„Od drugova nema ništa“
– Neka drugovi, neka. Ja sam to malo kasno skontao, 37 godina, ali sam skontao. Poruka mlađim generacijama je da nema od drugova ništa, jer čim nađu neki dobar posao to se promeni za čas. Što bi delili tvoje muke sa tobom? – rekao je Zijo kroz suze.
Dodaj komentar