Dr Vladimira Đurića znamo kao psihijatra svih nas i lika čiji nas postovi na društvenim mrežama oduševljavaju, inspirišu i ohrabruju.
Vladimir izuzetno dobro analizira ljude i pojave u srpskom društvu i za svaki balkanski fenomen ima racionalno objašnjenje i rešenje.
Jedna takva opservacija govori o tome kako smo često prestrogi prema sebi samima i kako smo sami sebi često najveći kamen spoticanja.
Šta biste rekli najboljem prijatelju koji je pao godinu na fakultetu?
Šta biste rekli najboljoj prijateljici koja je izgubila bebu u trećem mesecu trudnoće?
Šta biste rekli dobrom drugu koga je ostavila devojka?
Šta biste rekli dobroj drugarici koja je dobila otkaz?
Da je glupan od koga nikad ništa neće biti…
Da je ona kriva i da će svaki put biti tako…da ne pokušava više…
Da je on retard i da je to i zaslužio…i da ga nikad nijedna neće hteti…
Da je ona nesposobna neradnica koja ni posao ne može da zadrži…i da će sigurno propasti…
Pretpostavljam da baš i ne biste…
Ukoliko su vam dragi i ukoliko vam je stalo do njih…verovatno biste rekli…
Kakav je to student koji nije pao godinu…sve je to za ljude…i to ništa ne dokazuje…osim da se pristup učenju i prioriteti moraju promeniti…ajde glavu gore…biće sve u redu…samo sad moraš da se iscimaš…
Da ne možeš biti kriva za nešto što se ne može iskontrolisati…i što je priroda…a priroda je ponekad veoma surova…i ne dozvoljava nečemu nedovoljno jakom da preživi…i da je to danas sasvim uobičajna stvar…i da samo moraš da budeš uporna…eno Cica komšinica izgubila bebu pre dve godine…sad ima blizance…ajde glavu gore…biće sve u redu…
Ko te neće taj te ne zaslužuje…glavu gore…pa ima toliko žena…nećemo se sad poubijati zbog nje…idemo mi sad u kafanu…i sve će biti ok…ionako ona tvoja i nije bila nešto…možeš ti da nađeš sto puta bolju…ona lepa Jovana me ionako stalno pita za tebe…
Pa šta sad da radimo…nije smak sveta…pregurali smo mi i gore…ipak je ovo Srbija…Bog zatvori jedna vrata ali otškrine prozor…ko zna zašto je to dobro…ionako su te izrabljivali za crkavicu…zvaću sutra kuma da te poveže sa onim njegovima koji ti mogu pomoći…glavu gore…bićeš ti dobro…
Šta biste pre?
Iskreno?
A šta biste u gore pomenutim situacijama rekli SAMOM SEBI?
Ako nešto ne bismo nikada rekli svojim prijateljima…zašto bi to isto sebi naturali na nos?
Što ne važi za njih…ne može važiti ni za nas…
Iako smo nažalost svi jako vični u obezvređivanju…kažnjavanju i mučenju samog sebe…
Šampioni u samošikaniranju…
Najgrublji i najoštriji upravo prema sebi…
Nadrndani i politički nekorektni kada mi dođemo na red za procenu…
Najstrožiji žiri i sudija…
Sa jednim setom aršina za sebe…a drugim za ljude koje volimo…
A u stvari postoje samo jedni aršini…koji važe za sve…
Ono što važi za naše prijatelje mora važiti i za nas…zar ne?
Stoga…
Hajde da ovo leto…za promenu…budemo malo nežni prema sebi…
Da radimo na bezuslovnom prihvatanju nas samih…
Da malo budemo prijatelji sebi a ne dušmani…
Da se ne bičujemo po leđima…nego da tim leđima priuštimo ponekad tapšanje…
Da ne otežavamo sami sebi…već da se bodrimo…i podržavamo…
Da se jako trudimo oko naših ciljeva…ali da ne odbacujemo celokupnog sebe…kad u nekom trenutku ne uspemo…
Neuspeh je vazda bio…samo nedovršeni uspeh…
I mi smo mi…a naša postignuća i životne okolnosti su nešto sasvim drugo…
Mi smo mnogo više od toga…
I uvek zaslužujemo ljubav…pažnju…nežnost…strpnjenje…opraštanje…podršku…i apsolutno sva ljudska prava…
Kao i naši prijatelji…
Kažu da je uz njih sve lakše…
I da je u dobrom društvu teško biti pesimista…
Ukoliko se sprijateljimo sami sa sobom…
Gde će nam biti kraj?
Dodaj komentar