Ostavite kafane na miru: Zakon o pušenju i Adolf Hitler

„Toliko mnogo odličnih ljudi smo izgubili zbog trovanja duvanom.“
Adolf Hitler, 1942.

Ovde u svemu kasnimo za svetom. Po pitanju dobrih stvari kasnimo, čini se beznadežno. Ove lošije stignu mnogo brže. Tako i sa zakonima protivu pušenja. Zakoni protivu pušenja loši?! Znam da se mnogi nepušači i brižnici za zdravlje populacije sada već roguše i nazoljuju.

Pa da razjasnimo onda odmah na početku, naravno da sam uzduž i popreko protiv toga da se puši u školama, zdravstvenim ustanovama, čak i kancelarijama. Vrhunski je prostakluk i svakog prezira je vredno kada neko zapali u liftu, recimo. Potpuno razumem da nepušačima na radnom mestu ne treba priređivati duvanski potpuri. Ne sporim ni štetnost pasivnog pušenja.

Problem je u tome što taj zakon, kao i oni na zapadu, prevazilaze razumnu i civilizovanu granicu i zadiru u lične slobode a to je već opasan presedan. Jer kada se država meša u nečije lične izbore, onda se to već zove nepopularno i neprijatno – fašizam. Mislite da preterujem?

Sve u redu sa javnim prostorima u državnom vlasništvu. Sve u redu čak i sa nekim prostorima u privatnom, kao na primer sa privatnim bolnicama, preradom hrane i slično. U nekim delatnostima naprosto moraju postojati određeni higijenski standardi koji podrazumevaju i zabranu pušenja. Sve se slažem.

Ali pobogu ljudi, zašto kafane!? Neko će reći i da su to javna mesta. Pa nisu. To su mesta u privatnoj svojini gde se ljudi okupljaju. Mahom javno, mada ima i ko ide tajno. Dakle, to je mesto koje je nečije privatno vlasništvo i jedino bi taj neko trebao da bude vlastan da odluči da li se kod njega puši ili ne. Svako zadiranje prinudom u odluku tog nekog ruši temelje ideala civilizacije kakvu danas znamo.

Zapadna civilizacija, šta god ko mislio o njoj je nešto najnaprednije i najefikasnije što je ljudski rod do sada postigao. Uz sve mane. Ali ništa bolje za sada ne postoji. A iznikla je na dve tekovine koje moraju ostati svete – slobodi ličnog izbora i svetosti privatne svojine.

A i nije čudo što se baš preko zakona o konzumaciji cigareta zadire u ove svetinje. Jer istorija nam kaže da je prve zabrane pušenja i prvu veliku antipušačku kampanju u novijoj istoriji sproveo niko drugi do Adolf Hitler. Svakako neprikosnoveni autoritet kada su gušenja ljudskih prava u pitanju.

„Duvan je osveta crvenog čoveka prema belom čoveku jer je beli čovek crvenom dao alkohol“, bila je jedna od dubokoumnih misli jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. Zabrinut za zdravlje Arijevaca pokrenuo je kampanju u kojoj se govorilo da je „pušenje prljava navika crnaca, Jevreja, Cigana i intelektualaca“.

Naravno, kako to već ide, žene koje puše smatrane su neprikladnim da rađaju male „ubermenše“ – nadljude arijevske rase. Rasni higijeničari su govorili kako pušenje prlja „plazmu nemačke klice“, šta god to značilo. I neke današnje antiduvanske kampanje se graniče sa eugenikom*.

Kada se rat zakuvao u nacističkoj propagandi su Hitler i Musolini, pa i Franko, isticani kao čisti nepušači naspram Čerčila, Ruzvelta i Staljina koji su se držali te prljave navike. Simptomatično? Neprijatno za ove borce za slobode razne koji bi zabranili pušenje svakom i svuda ali eto, istinito.

Cigareta jeste odista bila simbol slobode. Ni Spilberg nije mogao u svojim remek delima o Drugom svetskom ratu (Spasavanje redova Rajana, Braća po oružiju i Pacifik) da prenapregne epsku sliku američkog vojnika sa cigaretom u ustima, nadmoćnog nad neprijateljima demokratije. Mi iskusniji pamtimo Hemfrija Bogarta kako ne vadeći cigaretu iz usta preveslava mrske Švabe u Kazablanci. Da listu dopunimo sa Kamijem, Sartrom ili našim Crnjanskim i Kišom. No, nisam ovde da propagiram pušenje već slobodu.

Uostalom, kao deo Maršalovog plana Amerika je Nemačkoj isporučivala i cigarete, čak do 69.000 tona godišnje. I u Americi su antipušačke kampanje počele znatno kasnije posle Drugog svetskog rata. Dugo nije bilo zgodno sprovoditi ono što i Hitler. Ali eto, pamćenje ljudi je kratko (e tu smo mi svetski šampioni) pa se i tamo krenulo i u zabranama je čak tu i tamo prevaziđen i austrijski vegetarijanac sa brčićima.

Naravno, šampion je Australija, što ne čudi. Da se ovde samotrolujem malo, setimo se Đokovićevog slučaja. Šta god ja ne mislio dobro o mnogo toga što govori i radi, oca mu njegovog, ta presuda je uvreda za inteligenciju. Pročitajte je dobro. On je nije proteran zbog bilo kakvog kršenja bilo kog australijskog zakona. Proteran je zbog delikta mišljenja. U SFRJ je bilo nešto što se zvalo „verbalni delikt“ ali „delikt mišljenja“ je već ozbiljan Orvel. Australijski čuveni putopisac Klajv Džejms je svojevremeno rekao da nije problem što mnogo Australijanaca potiče od zatvorenika već što ih mnogo potiče od zatvorskih čuvara.

Možda je baš to problem ali neka se time bave Autralijanci. Ako mogu. Zapad kada konačno završi posao sa Rusijom, koja je trenutno največi problem, kad god to bilo, moraće da se pozabavi sobom i počne malo više da praktikuje ono što propoveda. A tu spadaju i zabrane pušenja. Možda grešim i možda mislite da preterujem. Ali sam uveren da je tu napravljen prvi presedan, zabrana pušenja u objektima u privatnoj svojini.

Mislite da preterujem kada preterivanje u državnoj regulaciji pušenja poredim sa nacizmom ili fašizmom? Znate, gde ima dima ima i vatre… Samo dim nije onaj duvanski a vatra je ona od lomače na kojoj se spaljuju knjige. Ili veštice.

Antipušačke kampanje jesu umele da budu histerične slične ratnim kada se „protivnik“ dehumanizuje. To nije prošlo bez otpora, delimično prikrivenog kao u filmovima. Libertarijanski duh nije mogao ostati nem. Kada smo već kod Spilberga, sećate se „Šindlerove liste“? Komandant logora zatiče esesovca kako bezdušno kundakom mlati zatvorenicu. Na pitanje zašto je tuče, esesovac odgovara: “Pušila je na radnom mestu her komandant.“ Ili u filmu „Poslednji skaut“, Dejmon Vajans mora sam nešto da preduzme bez Brusa Vilisa i pita se šta bi on sad uradio. I seti se“…aha, popušio bi par cigareta i pobio sve zlikovce“.

Svojevremeno je Miloš Vasić citirao ali nije zgoreg ponoviti: Alen Mek Liz, američki novinar, napisao je u sred antipušačke kampanje u SAD da će nepušači uskratiti poslednju cigaretu poslednjem pušaču kad ga budu streljali, „jer je pušenje opasno po zdravlje“. Agneš Heler, čuvena mađarska žena-filozof, kaže da je nova ideologija: „Ako neki greh donosi uživanje, oni koji više ne greše izgubili su užitak i žele barem njegov deo da povrate kroz mržnju koju osećaju prema onima koji još puše“. Spomenuti Alen Mekliz, napisao je da je pušenje glavni uzrok statistike.

A sve ovo navodim pre svega zato što ima zapanjujući broj razmišljajućih, slobodarski nastrojenih ljudi koji apsolutnu zabranu konzumiranja cigareta podržavaju više nego gorljivo. Pa da se zapitate vi koji ste protiv recimo Vučićeve diktature ili bilo kakvog oblika ugnjetavanja, dok podržavate apsolutnu zabranu pušenja, koliko u stvari imate jaku, potisnutu želju za čvrstom rukom?

Ne, stvarno, ljudi pobogu, zašto kafane?! U Novom Sadu postoji, ako je verovati guglovoj mapi, 24 nepušačka restorana i kafea. I još sedam sa nepušačkom zonom. Za jednu sa sigurnošću znam da je sasvim solidno odvojena od pušačke. I šta? Nije dovoljno? Ne može suživot? Vi u vašem sterilnom svetu mi u svom zadimljenom? Svi moraju kao vi? Jer ako ja pušim u kafani u kojoj vi niste kako ja vama smetam? I opet hoćete da mi zabranite. Pa kako se zove to kada hoćete da sve bude isključivo po vašoj meri bez obzira na druge?

Ako mislite da je bolja zabava u kafanama gde se puši pa bi ste i vi tamo ali da nema dima, delimično ste u pravu. Tamo jeste dobra zabava. Ali zato što tamo ima i pušača. Kad nas proterate, biće dosadno kao i u ovim sada nepušačkim.

Da ne bude zabune, ne mislim da su pušači i nepušači po definiciji dva suprodstavljena tabora. Ali nas takvima prave. Da se o svom jadu ne bavimo. Vratiću se i na to. Bilo je i rasprava tipa ko bi i da li išao u kuću pušača ili nepušača. Imamo baš dobre prijatelje nepušače. I posećujemo se i niti se oni bune što mi pušimo kod naše kuće niti ćemo sebi uskratiti zadovoljstvo druženja kod njih zato što se tamo ne puši. Meni su problem ovi spomenuti antipušački zeloti.

Od ljudi kojima verujem, čuo sam da je ministarka zdravlja Danica Grujičić istinski dobar stručnjak i da pokazuje iskrenu empatiju prema pacijentima. Ali se evo ispostavilo da je retko sposobna ministarka. Za kratko vreme ministrovanja uspela je da reši sve akutne probleme srpskog zdravstva. Nema lista čekanja, niko ne umire u Srbiji jer nije primio stručnu pomoć na vreme, zdravstvena preventiva nam je u vrhu razvijenih zemalja, deca se više ne leče sms-ovima, najviše zbog toga jer se ovde pruža zdravstvena nega kao bilo gde na vrhunskim institutima u svetu, više nigde u našim bolnicama ne gamižu bubašvabe po jastucima i da ne zadirem u bolne i tragične aspekte naše zaostalosti. To je sada svakako iza nas.

Zato je Danica Grujičić komotno mogla da krene u Džihad protivu pušenja. Najlakše je i u propagandi preporučljivo, da se krene sa lakim zadacima koji će polarizovati javno mnjenje, pa da se malo zaboravi na sve iz predhodnog pasusa. Da se o svom jadu ne bavimo, jelte. To je pogotovo lako onima koji inkliniraju totalitarizmu što kod aktuelne ministarke zdravlja, kada joj zavirite u političku biografiju, pa rekao bih – nije strano.

I da, nije Hitleru bilo baš do narodnog zdravlja. Njega je nerviralo što novac koji se troši na pušenje pa onda i lečenje od istog, mogao da se upotrebi za nešto pametnije. Isto je i novovremskim antipušačkim dušebrižnicima. Neće oni ušteđeni novac upotrebiti da se finansira lek protiv neke retke bolesti od koje premali broj dece pati da bi se isplatilo finansiranje istrižavanja i proizvodnje leka. Ili je zato da se upotrebi za proizvodnju Ciklona B ili da se nečiji profit ne kruni. U najmanju ruku.

Opasan je presedan to. Daj Bože da grešim, sutra će neko isto izračunati da vi koji jedete čokoladu, prasetinu, jagnjetinu koštate previše ovo društvo i proglasiće vas za prljave, masne neljude. Suočićete se sa raznim oblicima diskriminacije i zabrana. Da ne citiram sada opet protestantskog sveštenika Martina Nimolera. Jasno vam je.

Razumem zebnju ugostitelja. Pogotovo kad se donose zakoni u Srbiji. Zbog višeg interesa, jelte, neki će da propadnu a neki ćemo i da preživimo.

Za seriju o Miroslavu Antiću, snimali smo Miru Banjac u taverni Sat baš ispred slike gde se ona u mlađim danima veseli sa čuvenim Batom Pežoom. I pitala je da li je u redu da zapali dok je snimamo. Naravno da sam rekao da je u redu. Prvo sam hteo da se ona oseća opuštenije jer razgovor o Miroslavu Antiću je slađi uz cigaretu.

Drugo, možete li da zamislite Miroslava Antića bez cigarete? I da li bi ste voleli da ste bar jednom u životu nabasali na Miroslava Antića u kafani i sa njim malo posedeli i slušali ga. E sad, možete li da zamislite da je to moglo da se desi u kafani u kojoj je zabranjeno pušenje?

Kafana može biti sveto mesto. A sveta mesta se ne skrnave. Loša karma.

Dakle, ostavite kafane na miru. Ostavite na miru ta mesta raznih nemoralnih nepočinstava. To su ipak mesta gde se uz kafu, piće i cigaretu dešavaju i intelektualni uzleti, gde ume da vrca nenhibirana inteligencija, gde su se rađale neke istinski dobre ideje, ostvarene inicijative za opšte dobro.

Ostavite na miru ta prividna ostrva slobode gde će posle dobrog zalogaja, salve duhovitih opaski, opuštanja nakon dostizanja nekog nemogućeg cilja, ljudi moći da zapale cigaretu, kucnu se sa dragima i sebi kažu – e volem što sam živ.

*Eugenika – kvazinaučna teorija začeta u Britaniji i SAD a koju su prihvatili nacistički naučnici. Reč je o ideji da se putem kontrolisanja genetskog nasleđa kontroliše zdravlje i rast populacije, što podrazumeva i sterilizaciju bogalja, obolelih od naslednih bolesti, umobolnih i kriminalaca. U tom smislu, čuvena je rečenica jednog od rodonačelnika eugeničkog pokreta, Amerikanca Čarlsa Devenporta: „Kada bi se samo dvadeseti deo sredstava koje trošimo na poboljšanje uzgoja konja i stoke trošio na poboljšanje uzgoja ljudi, stvorili bismo galaksiju genija“!