Nekada, ne baš tako davno, jedna devojčica iz Kikinde pravila je svoje pozorišne predstave na ulici, sa kamenčićima. Postala je član tamošnjeg dečjeg pozorišta, a onda je jedan slučajni susret odredio njen životni put.
Na kikindskom trgu, dok je bila sa starijom sestrom, toj tada četvorogodišnjoj devojčici prišla je crvenokosa žena i pitala je „Želiš li da postaneš balerina“?
Zvuči kao početak bajkovite baletske priče? Priča o Jovani Banić to i jeste.
– Od kad znam za sebe bila sam neko kome se sviđa umetnost. Kada sam saznala da u mom gradu postoji balet, mojoj sreći nije bilo kraja. Sećam se dana kada sam na trgu šetala sa sestrom i dobila ceduljicu za prvi roditeljski sastanak u baletskom zabavištu. Znajući kolika je bila moja ljubav prema sceni, mami nije bilo toliko neobično što sam ceo dan mahala tom ceduljom. Hvala starijoj sestri koja me je tog dana (nevoljno) povela na trg (smeh).
Jovana Banić diplomirala je klasičan balet 2012. godine u klasi Biljane Njegovan, u Srednjoj baletskoj školi u Novom Sadu. Balet je, kako ističe, njen način života pa me je zanimalo koliko je njen put, iza muzike, graciozne igre, kostima i šminke, bio trnovit.
– Rekla bih ipak da je u mom slučaju sve išlo glatko. Kao da se tako namestilo ili mi je bilo suđeno ovo gde sam danas. Mnogo sam volela to što radim. Oko mene su bili ljudi koji me podržavaju i njima sam danas najzahvalnija. Mnogi bi rekli da balet nije unosna profesija. Moji roditelji, iako su možda to i sami pomislili, nisu tako govorili. Pustili su me da sama izaberem svoj put. Balet jeste preteška umetnost, ali ljubav sve to nadoknadi. Poručila bih svim roditeljima da podrže dete ako je u nečemu dobro i ako to stvarno voli. Vreme će pokazati da je to jedino ispravno, a kvalitet uvek „ispliva“.
Fotografije bosih, izobličenih, često i krvavih stopala, koje se na internetu mogu naći tik uz elegantne satenske baletanke, dobar su podsetnik na to da profesija balerine nije nimalo laka. Ta druga strana medalje neretko je okidač ka odustajanju od detinjeg sna, što se, priznaje Jovana, dogodilo i njoj.
– Mogu slobodno reći da sam i sama prošla kroz to odustajanje. Po završetku srednje škole želela sam da upišem fakultet koji nema veza sa plesom, baletom i pozorištem. Opredelila sam se za žurnalistiku. Međutim, znate kako kažu – ponekad odustaneš od svog sna, ali san ne odustane od tebe. Baš to se meni desilo. Iako sam „rešila“ da balet ostavim iza sebe, iz hobija sam počela da držim u slobodno vreme između predavanja časove baleta deci. Na predavanjima sam se obavezno bavila nekom temom iz sveta baleta. Time sam sama sebi stavila do znanja da je balet i dalje tu i da nikada od njega nisam ni odustajala.
Izvukla je svoje baletanke iz fioke i baletu se vratila u nekoj drugoj ulozi. Pošto, kako kaže, obožava decu, ideja se nametnula sama, kako to inače u životu biva – spojilo se lepo i korisno.
„Naklon do poda“
Vraćamo se na onu devojčicu iz Kikinde i još jednu njenu želju. Učili su je šta je plie, grand plie, arabeska i silueta, ali na reč „reverans“ (dubok naklon) njene uši naročito su umele da se naćule. U njenoj mašti ukazao se studio u kojem će jednog dana, kada odraste, učiti osnovama baleta neke nove maštovite devojčice.
Godina je 2017. i na novosadsku scenu stidljivo je provirila Jovanina baletska škola. Pogađate kojeg naziva?
– Kada je došao trenutak da otvorim svoj studio, uopšte se nisam dvoumila oko naziva – „Reverans“. Bila sam nova u gradu i imala malo polaznika pa je najveći izazov bio opstati i pridobiti poverenje dece i roditelja. Znam da roditeljima nije bilo lako poveriti decu studentkinji. Vrlo brzo su deca tu studentkinju zavolela i zahvaljujući tome danas je najveći izazov organizovati veći broj grupa i odabrati pravi kadar koji će sa decom raditi. Budući da sam zaposlena u Baletskoj školi morala sam dobar deo svog studija da prepustim koleginicama. Srećom, u njih imam puno poverenje i sve lepo funkcioniše.
Svako ko je imao prilike da prisustvuje njenim časovima reći će vam da Jovana, osim talenta za balet ima neverovatan talenat za rad sa decom.
– Neke stvari se ne uče, prosto se osećaju. Tako je bilo sa ovim pozivom. Pronašli smo se.
Članovi njene škole uzrasta su od tri do sedam godina, a ljudi od struke reći će da je za taj uzrast balet možda čak i najbolja aktivnost na koju možete da upišete dete. Moja sagovornica to potvrđuje.
– Na prvom mestu bih istakla samopouzdanje kao nešto što deca steknu na časovima. Redovne koreografije i nastupi im pomažu da se suoče sa svojim strahovima. Tremu izgube pre nego što saznaju njeno pravo značenje, što je veliki benefit za njihovu budućnost, čime god odluče da se bave. Balet je takođe važan jer stimuliše maštu i razvija kreativnost, iz tog razloga deca često imaju zadatak da improvizuju koreografije. Ples zahteva posvećenost i redovno vežbanje što ih uči disciplini. A fizička aktivnost pomaže deci u jačanju mišića. Balet oblikuje celokupan razvoj deteta čineći ga zdavijim, kreativnijim i svesnijim pojedincem.
Poštovaocima baletske umetnosti
Svetski dan baleta počeo je da se obeležava 1. oktobra 2014. godine. Tada se pet velikih svetskih baletskih kompanija udružilo i pripremilo pravu poslasticu za publiku. Te pozorišne kuće osigurale su četiri sata živog prenosa, a publika je mogla da stekne uvid u njihove probe, časove i predstave. Plesalo se u ruskom Boljšoj teatru, Australijskom baletu, engleskom Rojal baletu, Nacionalnom baletu Kanade i Baletu San Franciska.
Od tada do danas obeležavanju Svetskog dana baleta pridružuje se svake godine sve više pozorišnih kuća, kako bi podsetile na univerzalnost plesnog jezika.
Pitala sam Jovanu da im se, za kraj našeg razgovora i ona pridruži:
– U svetu punom haosa, balet nas podseća na harmoniju, disciplinu i lepotu. Neka nas ples inspiriše da se izrazimo i da budemo prisutni u jednostavnim trenucima. Srećan Svetski dan baleta!
Dodaj komentar