Jovan Stević je dečak od 16 godina, ima koeficijent inteligencije koja ga svrstava među one sa potencijalom genija, prvo je naučio da broji, a tek onda da govori, ume napamet da izvadi koren iz brojeva kao što su 616.225 ili 1.000.000.001, igrama sa brojevima je „maskirao“ glad, selio se 21 put, bio je izopšten iz društva i živi u Srbiji.
Jovan je bio gost emisije „Život priča“ na TV Prva i u njoj je govorio o svom neobičnom talentu i teškom životu u kome mu je baš taj talenat bio veliki oslonac, kada već nije bilo mnogo drugih. Oca ne pamti, živi sa majkom u veoma teškoj ekonomskoj situaciji, piše Byka.
Prvo naučio da broji, pa da govori
„Kasno sam počeo da govorim, sa nepune tri godine, a prvo sam naučio da brojim. Nije se nešto video taj talenat u mlađim razredima, a u trećem razredu je već počelo da se nešto malo primećuje kroz sabiranje većih brojeva, četvorocifrenih ili petocifrenih. Ja sam mislio da to svi na svetu mogu, ja i dan danas ne smatram da sam nešto strašno poseban, svako od nas sedam milijardi ima neki svoj talenat“, kaže Jovan Stević.
Njegova razredna za njega kaže da ima odličnu perspektivu i da se ona ne krije samo u brojevima.
„Meni je žao što je on u javnosti poznat kao neko ko ‘vadi korenje’, a on je odličan iz svih predmeta, tako da šta god da odluči, njegova perspektiva je odlična“, kaže njegova razredna Ljubica Bojović.
Iz njegove škole apeluju da se svi koji su se, otkako se za Jovana čulo u javnosti, angažovali oko pomoći, potrude da se sredstva usmere na rešavanje ključnog problema.
„Njima je potreban krov nad glavom, ta vrsta sigurnosti, tada bi on mogao zaista da napreduije. Preko jedne beogradske agencije dobiće razne kurseve, on je dobio poziv da ide u Petnicu, ali urgentan je egzistencijalni deo. Svi koji mogu da pomognu, mediji, škola, svi treba da se angažuju da rešimo ključno pitanje“, kažu iz Jovanove škole.
Želeo u Vojnu školu zbog majke
Umesto u Ekonomsku, koju sada pohađa, hteo je da ide u vojnu školu – delom zbog toga da njegova majka ne bi morala da brine o novcu, hrani i odeći.
„Želeo sam sebi siguran život, a da majka ne mora da misli stalno o tome, da ima brigu manje. To nije baš uspelo. Pre toga smo živeli onako, nekad gladni, nekad siti, i tako. Negde 70 odsto gladan, 30 odsto sit. Organizam kada si gladan ne radi na 100 odsto snage. Zato sam voleo da se igram, tražio neke cake da lakše računam, pripremao sam se za takmičenja“, kaže Jovan.
Živeli su od alimentacije do alimentacije
„Stalno smo jeli paštetu i hleb. Sada paštetu baš teško jedem, organizam stekne imunitet na to, ne može više da izdrži“, kaže Jovan.
Kaže da mu je razmišljanje o matematici pomagalo da zaboravi na glad, a sada, kada je situacija ipak nešto bolja, dečak koji bez problema izvadi napamet koren iz 616.225 (785) i dalje stalno „vrti“ brojeve u glavi.
Kada mu je dosadno broji zgrade
Kada mu je dosadno, broji koliko koja zgrada u Čačku u kome živi ima spratova, a za mnoge od njih zna i koliko imaju stepenika.
To mu je pomagalo i da prevaziđe probleme sa društvom. U osnovnoj školi, u kojoj u jednom razredu uopšte nije imao knjige, nije išao na dve ekskurzije jer njegovi drugovi iz razreda to nisu želeli.
„Bilo je tu problema sa higijenom, nismo imali godinama ni vode tamo gde smo živeli, uzimali smo za piće sa bunara, nismo mogli da peremo stvari, nisam imao ni pribor za higijenu. Imao sam ja i neke svoje mane, koje su isto deo tog odbacivanja, ali je najveći razlog bio taj fizičke prirode. Tako je od 25 dece, njih 18-19 odlučilo da ja ne idem“, kaže Jovan.
Dobar drug
Na pitanje da li su ga deca zlostavljala ipak odgovara rečju „minimalno“.
„Ja sam uvek bio miroljubiv, nisam obraćao pažnju, maksimalno sam izbegavao takve stvari. Jesam bio tužan što sam bio isključen iz društva“, kaže Jovan.
Njegovi novi drugovi, iz nove škole, kažu da je u „početku bio čudan, ali da su se posle svi uklopili“.
„Njegovo ponašanje nije uobičajeno. Dobar je drug, uvek pomogne kada tražimo oko njega, oko svih predmeta“, kažu njegovi drugovi.
Pomoć koju pruža traže i iz drugih škola, pa čak i oni koji su ga isključivali iz društva u osnovnoj školi.
„Nikada nisam hteo da ispadnem neko ko uzvraća“, kaže Jovan.
Mislio da more ne postoji
Zbog toga što nije išao na ekskurzije, kamoli na letovanja, ali i zbog svojih neuobičajenih stavova, do 15 godine je mislio da more ne postoji.
„Uvek sam govorio da ono što nisam video ni ne postoji. Mislio sam da je mnogo toga maskirano za televiziju. Kada sam ga video, pomislio sam, što kaže narod k’o Koštunica, jednostavno sam bio neupućen“, kaže Jovan.
Jovan je u emisiji govorio i o tome kako ne razmišlja o dalekoj budućnosti, o tome kako vidi svoju karijeru, o svojim treninzima (golman u Borcu), ali i o željama i receptu za sreću.
„Što se materijalnih stvari tiče, želeo sam loptu i bicikli i to sam dobio na poklon. A recept za sreću ne može biti ni minus, ni plus, svega samo treba da bude dovoljno“, kaže Jovan.
Dodaj komentar