Jelisavata Jela Surudzić rođena je 1933. u dragačevskom selu Goračići. Bila je jedna od retkih koja je nakon nižih razreda čačanske Gimnazije, završila Učiteljsku školu u Užicu i Višu pedagošku za vaspitače u Beogradu.
Bili su to teški dani za jednu devojčicu, ali uz sebe je imala majku koja najveći borac kog je upamtila.
– Ona je svakog petka dolazila peške iz sela do grada kako bi meni i gazdarici kod koje sam živela donela hranu i to na leđima sira, kajmaka, kromipira i slanine. Kasnije sam izračunala da je ona za vreme tog mog školovanja u Čačku prešla čak 4.000 kilometara. Itekako sam imala od koga da naučim sve o pažnji, brizi i požrtvovanju prvo u svom domu, a zatim i u školama i to sam znanje uspešno sprovela u praksi, izavila je Jela, prenosi B92.
Prvo je počela da radi kao učitelj i to u jednom nepristupačnom selu na planini Goliji. Do svog radnog mesta stigla je na konju probijajući se kroz snežne smetove, a kad je odlazila sa suzama u očima Jelu je ispratilo celo selo. Stigla je u Čačak gde je počela da radi kao vaspitač u vrtiću, a kasnije je postala i derektor te ustanove.
Kada je došla na njeno čelo, u gradu na Moravi postojala su samo dva obdaništa, a za vreme njenog mandata izgrađeno je čak njih – deset! Dešavalo se da se u samo jednom danu jedan vrtić otvara, a na izgradnji drugog postavlja kamen temeljac.
Takav učinak čak i u ono “zlatno Titovo doba” bio je pravi podvig, pa su u Čačak na konsultacije i da uzmu plecer uspešnog poslovanja, dolazile brojne evropske i svetske delegacije.
– Imali smo viziju da izgradimo što više vrtića jer Čačak je šezdesetih godina prošlog veka počeo ubrzano da se naseljava. Sa kolegama sam obilazila naseljena mesta i gde je bilo puno zgrada, odmah smo tražilii lokaciju i za vrtić. Među prvima je otvorne “Leptirić”, to je bila samo livada zarasla u korov, a onda su usledili i ostali. Kad je sagrađen most i pregažena Morava, otvorili smo vrtić “Mladost” na keju. Ja sam rukovodila svim tim poslovima, bila inicijator, ali ništa ne bih mogla da uradim da oko sebe nisam mala dobar tim, a rukovodstvo Čačka je imalo izraziti sluh za decu i njihove potrebe, kaže Jela.
Bili su to funkcionalni vrtići, sa nekoliko vaspitnih grupa, a zahvaljujući sposobnoj Jeli tada su u Čačku uvedene i jaslice, kao predškolsko obrazovanje. A svoj posao na zavidnom nivou i tada su obaljali logopedi, psiholozi i ostali stručni saradnici.
Dragačevku svi pamte kao veliku, ali i izuteno skromnu direktorku. Za sve vreme svog službovanja, koje je trajalo 25 godina Jela nije imala vozača niti besan automobil, od početka do kraja vozila je mali reno četvorku.
– Nismo mi mislili na ličnu materijalnu dobit, već samo na dobro naše dece i zaposlenih. Tada su radnici u vrtiću imali 10 odsto veću platu nego prosvetni radnici, ali to su bile kuvarice i vaspitači koji bi na posao dolazili ujutru u pet sati i odlazili kad sva deca odu kući i to se moralo poštovati. Izuzetno sam ponosna i na izgradnju odmarališta u Ulcinju, jer su mališani pre toga deset godina letovali u šatorima, a kasnije su dobili fenomenalan objekat za boravak, kaže nekadašnja direktorka vrtića.
Danas uživa u više nego zasluženoj penziji. Kroz vrtiće za tih njenih 25 godina rada prošlo je oko 70.000 dece, a svako ko je sretne obraća joj se za izuzetnim poštovanjem i zahvalnošću. Kako kaže, deca su bila i ostala smisao njenog života. Za svoj rad i trud dobila je i mnoga priznanja, Oktobarsku nagradu grada Čačka, kao i Sedmojulsku nagradu Srbije.
Izvor: B92
Momir je posadio orah 1987. u Čačku, danas je to najveće stablo tog voća na Balkanu
Dodaj komentar