jelica-dabovic
Magazin

Jelica Dabović progovorila o strahovitom porodičnom nasilju: Tukli su me svaki dan…

Jelica Dabović, nekada najbolja košarkašica SFRJ I SRJ, koja je, zajedno sa svojim sestrama bila žrtva teškog porodičnog nasilja, odlučila je da javno u emisiji „Život priča“ na TV Prva ispriča svoju priču kako bi svi oni koji su zlostavljani, posebno od članova svoje porodice, znali da nisu jedini, da nisu sami I da shvate da nisu oni krivi I da oproštajem mogu da pomognu sebi.

Iz detinjstva se samo seća batina, što svojih što koje je dobijala sestra Milica. Od četvrte godine, od kada se seća, dobijala je teške batine kada se poseče, kada ne uradi nešto onako kako je njen otac to zamislio.

Stalno je omalovažavao, vređao, ponižavao, uglavnom pred drugima. Isto je radio i sa majkom, koja ih nikada nije zaštitila. Ćutala je, gledala je očevo iživljavanje nad decom I nikada nije ništa preduzela, niti mu bilo šta rekla ili mu se suprotstavila.

Okolina ćutala

Okolina je sve znala, ali niko nije želeo da se meša. Ceo Herceg Novi je znao za tešku narav njihovog oca, bio je nasilan I prema drugim ljudima, ali nikada niko nije ni pritekao devojkama u nevolji, niti njega prijavio.

Otac je kao i uvek, vodio tamo gde je on mislio da treba. Tako je malu, sa 5 godina,učlanio u jedriličarski klub i očekivao od nje da učestvuje u regati ravnopravno sa odraslim ljudima.

Bez znanja, treninga i pre svega snage da se izbori sa konopcima i jedrom, uprkos najboljoj volji da jedrilicu kontroliše, nije uspela. Ta je regata bila fijasko za očevu barku, a Jelica je tada prvi put shvatila šta je čeka ako ne ispuni njegova očekivanja.

Iz čista mira je počeo da je udara tako jako da je njeno mršavo telo doslovce letelo s kraja na kraj čamca, a za razliku od njega, mozak joj se paralisao. Prvim šamarom je bacio na kutiju kojom je bio pokriven motor i Jelici obučenoj samo u kupaći kostim momentalni izađoše modrice od udarca o oštre ivice drveta.

Kada je pala, podigao je ponovo za kosu i uz konstantno vređanje zbog nesposobnosti da učestvuje u trci, udario sa poluotvorenim dlanom još jače nego prvi put. Od udarca joj sada puče usnica i prokrvari nos, a glava iskliznu iz njegove ruke, zbog čega ona posrnu, udarajući slepoočnicom u metalnu šipku koja je držala tendu.

Lice joj je bilo izudarano, krvavo, i u flekama od njegovih prstiju, telo modro i izgrebano. Da je nije tako stezao, devojčica ne bi uspela ni da ostane na nogama, jer se nekontrolisano tresla.

Ne pokazujući nikakvu nameru da stane, otac je sada zavrnu ruku skoro je isčašivši iz ramena i levicom je udari još jednom iz sve snage, a zatim je uhvati za vrat i stegnuvši jako, odiže od poda.

Kada se umorio, otac prestade i ostavljajući je da leži na prljavim daskama masnim od motornog ulja, opušteno sede za kormilo, kao da se ništa nije desilo.

Dolazak Milice

Kada se rodila Milica bila je presrećna, ali je odmalena bila toliko napaćena.

Nije bilo dana da je, kao i nju, nisu besomučno tukli i otac i majka, a Jelicu je zbog toga razdirala nemoć da joj pomogne

Kada je Jelica imala sedam i po godina, rodila se Milica. Konačno neće više biti sama, imaće koga da pazi i mazi, da daje ljubav, nekoga kome će se poveravati i sa kim će deliti radost. Nadala se da će se dolaskom bebe u kuću sve promeniti i da će konačno zavladati radost i sreća.

Ali, beba je na žalost samo bila razlog više za svađe i osoba više za očevo iživljavanje. Jelica se ne seća dana, da Milica nije dobila batine.

U nesposobnosti da razume ponašanje oca i majke i gotovo svakodnevne batine, ona je gonjena potrebom da se od nesrećne istine zaštiti isprojektovala da je neko sasvim drugi kriv za sve ono što joj se dešavalo i prva na udaru, razumljivo bi – Jelica.

Što me biješ kad te volim? Mislite o tome dok okrećete glavu na pogrešnu stranu

Sve što je radila da joj se približi, Milica je pogrešno tumačila ili nije prepoznavala, dok pokušaje da je zaštiti ili joj olakša nije ni primećivala. Uvek je imala svoju verziju i razloge zbog kojih Jelica nešto radi i gledajući iz pogrešnog ugla, formirala pogrešnu sliku o njoj.

Milica je vremenom počela da pribegava lažima da bi mnogo toga objasnila, i Jelici, alergičnoj na laž, puče film, a zbog zaključka da je svaki razgovor sa njom uzaludan, svede kontakt na najmanju meru.

Plašila se da će se odnos između njih dve kao zgrada sagrađena na pogrešnim i lošim temeljima jednog dana sama od sebe srušiti, bez mogućnosti da se išta popravi.

Jelici su trebale decenije da shvati da je njena sestra u nastojanju da ublaži bol zbog surove stvarnosti, zapravo sledila primer majke i kreirala u svojoj glavi izmišljen život i izmišljenu stvarnost.

Anina sudbina bila je drugačija

Opterećena spašavanjem sopstvene sudbine, Jelica je otišla ne uspevši da pre toga izrazi ogromnu količinu ljubavi koju je prema Milici gajila, dok se ova prepuštena na milost i nemilost očevoj strahotnoj i nepredvidivoj naravi, osetila odbačenom od sestre i zapostavljenom.

Sestra Ana je mlađa 15 godina. To je prva osoba od koje je osetila bezuslovnu ljubav. Ana poseduje neobjašnjivu harizmu, u svakom budi najlepša osećanja, oko nje je uvek radost, iskonski je dobra i neiskvarena duša.

Gotovo ništa od nasilja koje su Jelica i Milica preživele, Ana nije. I ne seća se ničega.

Ana je Jelicu naučila da oprosti i danas imaju divan odsnos.

Jelica je od malena imala izuzetno jak poriv da izvuče majku iz pakla lošeg braka i fizičkog i psihičkog terora koji je trpela. Tek je decenijama kasnije shvatila da je to bilo nemoguće.

Danas misli da njena majka zapravo nikada nije ni imala iskrenu nameru da ostavi nasilnika i spase sebe i još važnije, svoju decu.

Batine pred punom salom

Jelica je u međuvremenu počela aktivno da se bavi košarkom i postala je najbolji strelac u državi. Od 1988. do 1991.

Jelica i njene saigračice su žarile i palile košarkaškim terenima. Mediji su ih pomno pratili i često su bili u novinama, televiziji, na radiju, a perjanica te ekipe i najzaslužnija za uspehe bila je upravo Jelica. To njenom ocu nikada nije bilo dovoljno i svaki njen uspeh je nipodaštavao.

Iako je bila kapiten, otac je  dalje maltretirao i zlostavljao, a niko od devojaka iz kluba nije hteo da joj pomogne.

Otac je tukao pred punom salom što je dala loptu igračici koja je promašila zicer. Rekao je da je trebalo da zna da će da promaši i zato je istukao na time out-u pred punom salom.

Jelica kaže da je noćima sanjala kako ga ubija, i ne zna kako se suzdržala u stvarnosti da to ne uradi.

„Ako obelodanim istinu o porodici koju pišem skoro ceo život, mogu ih izgubiti sve i to će mi slomiti srce. Ali, ako ne objavim rukopis ili ispričam bilo šta drugo osim istine, izgubiću sebe i to će mi uništiti dušu.Ta knjiga mora biti objavljena zbog dece, tih čistih bića kojima je najteže i kojima očajnički treba motiv da prežive dan. Zbog mališana u čijoj si koži ti predugo bila i u čijim nesnosnim mukama i dalje vidiš sebe. Ako tvoja duša i nema potrebu da se rastereti objavljivanjem istine, pomozi na taj nalin njima da prevaziđu svoj jad”, rekla je Jelica u emisiji Život priča.

Ovde se budale potpiruju da je u redu ubiti ženu za svaki problem koji ih muči

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku