Magazin Srbija

Jelena je žena-čudo koja je za 120 dana na intenzivnoj nezi 3 puta prevarila smrt

jelena-soldatovic
Foto: Privatna arhiva

Tri puta na respiratoru, sepsa, izvađen bubreg, infarkt, raspadnut jednjak, bezmalo 120 dana u intenzivnoj nezi, kost i koža od 35 kilograma! Tokom mesec i po dana kome živela je u paralelnom svetu i gledala, kaže, život bliskih ljudi koji su preminuli.

A kad se probudila, završila je dva onlajn kursa na intenzivnoj nezi dok su oko nje ljudi umirali! Sve to je Jelena Soldatović Ristić (46) – žena čudo, koja je prevarila smrt!

Profesorka engleskog jezika i novinarka iz Niša, ujedno i psiholog, vodila je zdrav život uz jogu. Početkom maja počinje da oseća neku nelagodnost u krstima, te pojačava jogu.

Negde krajem maja, po ustaljenom tempu, u 23 sata završava onlajn čas engleskog. Nije joj dobro, na šta suprug Slobodan veli da je to ona njena uobičajena temperatura od 37,2.

– Tresem se, gubim svest. Upala sam u sepsu. Dren mi postavljaju 26. maja, a već 29. u tri noću moja drugarica i njen muž, profesori doktori Dijana i Miodrag Stojanović, bude prof. Tomislava Stamenića, koji mi vadi levi bubreg. Kažu da je cela sala zaudarala na smrad trulog bubrega. Astma, koju imam od malih nogu, kreće da komplikuje stvari, kreću problemi s plućima, infekcijom posle vađenja bubrega, nalaze mi i kamen u karlici… – priča za Kurir Jelena.

Prebacuju je na Kliniku za anesteziju i intenzivnu terapiju, gde slučaj zvanično vodi dr Maša. Sve vreme je intubirana na respiratoru.

– Skoro mesec i po dana bila sam u komi, na respiratoru. Šanse za preživljavanje često bukvalno nula, ali lekari ne odustaju. Sve to vreme kao da sam u „Matriksu“. Čujem i šta se dešava oko mene, mada ne povezujem, a pred očima imam tablu sa slikama bližnjih koji su umrli. Kao da je tač skrin, pipneš fotografiju i otvori se ceo njihov život.

Deka je umro kada sam imala tri godine, a u komi sam videla ceo njegov život, pa i to da je živeo i u Kragujevcu i u Čačku, što nisam znala. Mama mi je kasnije pričala da je sve bilo kakao sam videla. Ali najvažnije su mi bile njihove emocije, osećala sam ih. Deka je bio nesrećan, razapet, morao je da pravi mnogo kompromisa na svoju štetu – seća se Jelena.

jelena-soldatovic
Foto: Privatna arhiva

Sve vreme smrti se, paradoksalno, nije plašila

– Nenormalno sam veliki optimista, o smrti nisam ni mislila. Smrt ni upola nije strašna kao osećaj prolaznosti. Bez obzira na sve, bolje je biti emocija nego sećanje. Svi lekari, od prvog do poslednjeg, rekli su mi da nisu imali pacijenta koji više voli da živi. I u tome je poenta. Pored mene je umrla devojka od 30 godina. Gledala sam je kako mrtva postaje ljubičasta. Za njom sam jako patila, nisam mogla da doprem do nje. Kada su me stavili do prozora da gledam kišu jer volim kišu i nevreme, crtala sam. A nju su intubirali i posle dva-tri dana je umrla…

Od starta je bila malodušna, predala se i pre nego što je počela da se bori – priča Jelena i dodaje da je gledala kako nadaleko poznati čovek, čiju celu porodicu zna, umire. Potom joj je njegova supruga poklonila njegovu hodalicu jer je borac kao i on.

Negde sredinom avgusta uspeli su da je probude

– Izgubila sam svu mišićnu masu, ostala je samo koža, koja je kao krila šišmiša visila u lepezama s kostiju. Spala sam na 35 kg, a visoka sam 175 cm – kaže Jelena, kojoj je urađena i traheotomija zbog intubiranja, te je imala rupu u vratu, pa je tako iseckanu i krpljenu drugarice sad u šali zovu Frankenštajnova mlada.

Iako sama diše, ne može ništa da pomeri osim kapaka.

– Pokušavam nešto da kažem sestrama, ali ne mogu. Stave mi na grudi beli papir i olovku. Gledam, a ne mogu da mrdnem. Taj osećaj nemoći i beli papir na grudima su mi najgore sećanje. Mrzim nemoć. Anesteziolog Goran Ivanov mi je kasnije rekao: „Gledam te, samo trepćeš, uplašio sam se da si imala veći šlog i da ćemo žito da jedemo“-priča Jelena.

Nije se predavala.

– Kao kad Uma Turman u „Kil Bil“ posle kome pokreće palac, krećem na silu. Kad me fizioterapeuti taknu, bol je neizdrživ, ali ne odustajem. Poprilično brzo su mi se vraćale funkcije. Počinjem pomalo i da pišem, levom rukom, jer je desna ruka otečena. Ispostavilo se da sam imala manji infarkt na respiratoru. Ne mogu da govorim od cevi ubačene kroz rupu na vratu. Ubrzo je vade, pa kad pritisnem rupu, mogu da pričam.

Dozvoljavaju suprugu da me viđa, to mi puno znači – kaže Jelena, kojoj magnetna rezonanca pokazuje i da je na nogama prebrodila manji šlog koju godinu ranije, dok sumnje na retku autoimunu bolest CADACIL, srećom, nisu potvrđene.

Jelena živi novi život na intenzivnoj na čuđenje cele klinike

– Iz bolničkog kreveta sam završila dva onlajn Kembridž kursa iz digitalnog marketinga. Muž mi je brijao noge, lakirao nokte. Krstili su se svi u bolnici. Oko mene sam svakog dana gledala smrt. Maže mi Slobodan mleko za telo, a ja ću: „Beži, sad će desno od mene da ga otvore, creva trula, sve će da prska!“ Ili ćeš se navići ili ćeš odlepiti, druge nema – veli Jelena, pa nastavlja:

– Došlo je i vreme da počnem da jedem, ali osećam da nešto ne valja s gutanjem. Misle da su mi samo atrofirali mišići. Majka mi je donosila hranu. Jela sam sladoled, mada su mislili da je puding. Braon tečnost kreće mi na nos, usta, traheju u grlu, kao Nijagarini vodopadi. Gubim svest.

I to dan pre nego što je trebalo da me otpuste kući. Ispostavilo se da mi je gotovo sva hrana odlazila u pluća, da su mi jednjak i traheja razoreni od mesec i po dana intubiranja. Čak 6 cm jednjaka više ne postoji.

Hitna operacija na ORL klinici u Nišu ne uspeva, drugi put pada na respirator. Sada „samo“ na nekoliko dana.

– Dani agonije u Nišu. Za sve vreme u bolnici sam tri puta zaplakala i dozvolila sebi da budem tužna – kada sam se probudila iz kome, i dva puta kada mi se ovo desilo. Prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora UKC Niš i direktor Klinike za anesteziju, prevrće Srbiju i dolazi do prof. Rajka Jovića iz UKC Vojvodine, jedinog koji to radi u jugoistočnoj Evropi. Prebacuju me u Novi Sad – priča Jelena.

Prof. Jović izveo je tokom operacije, kako veli, čudo i sve sredio i prespojio:

– Međutim, počinjem da se gušim. Ispostavlja se da su mi tokom operacije u Nišu zatvorili disajni put i da imam krvne ugruške. Opet me stavljaju na respirator, a prof. Jović me otčepljuje, pa sam samo dan bila intubirana.

Konačno, 9. septembra, vraća se kući, u invalidskim kolicima. Doduše, ispostaviće se s koronom, koju je četvrti put fasovala, ali opet lako prebrodila. I sa infekcijom preostalog bubrega, koju leči u domu zdravlja. A kao suvenir ima i postoperativnu kilu, te za godinu dana sledi nova operacija…

– Posle samo mesec dana na svojim sam nogama, pijem kafu s drugaricama, imam već 45 kg – kaže Jelena, koja ceni da je ešerihija koli, koju je prvi put imala još 1997, a nikad nije potpuno zalečena, dovela do katastrofe.

Jelena sada živi novi i drugi život

– Ignorisala sam sve znake da nešto ne valja, davala sam se previše, i drugima i poslovima. Tu grešku sebi više neću dozvoliti. Sada duboku verujem da je jedino bitno da nas kroz život vode emocije, na šta se danas gleda kao na slabost. Ubeđena sam da me čista ljubav vratila u život.

Kada sam prebačena u Novi Sad, muž je uzeo neplaćeno, iznajmio stan i rekao mi: „Dok god si ti Novosađanka, i ja sam Novosađanin!“ Imala sam utisak da plivam i da me s vremena na vreme uhvati vrtlog, da se davim. A onda me uhvati ruka i drži iznad vode. To je bio on…

jelena soldatovic
Jelena sa suprugom po izlasku iz bolnice

SEĆAM SE I PORUBA NA MAJICI

Dok je bila u komi, Jelena je razgovarala i sa svojim bratom.

– Moj Goran je kao sedeo s moje desne strane, obučen u belo, tačno pamtim porube na majici. Ispostavilo se da je i on istovremeno imao snove u kojima je razgovarao sa mnom. I on je, kao i suprug i mama, danima i noćima sedeo u Klinici za anesteziju. Morala sam da se vratim svoj toj ljubavi, osećala sam je – priča Jelena, pa dodaje:

– Ova tragedija nas je sve zbližila, i porodicu i familiju, s kojima sam zbog brzine života odavno izgubila kontakt.

GENI RATNIKA

Jelena podseća i da potiče od loze ratnika, od čega i to Soldatović (soldat – vojnik), te da misli da ju je to održalo u životu:

– Moja je loza ratnika i plaćenika iz vremena seobe Srba, Stevan Sinđelić mi je predak po baki od tate, a general Ljubomir Živanović, čiji je spomenik u Ljubljani, po baki od mame. Kad su mi u avgustu u usta stavljali tzv. PG sondu da bih primala parenteralnu ishranu, preko stomaka, nisam se predavala.

jelena
Privatna arhiva

Procedura koja traje 10 minuta rađena mi je dva sata. Iako pod anestezijom, čula sam raspravu doktora da to ne ide, da treba da prekinu, ali sam povikala: „Ne! Radite sad!“ To sam videla kao šansu za korak ka životu.

Izvor: Kurir

Tara je rođena sa retkim poremećajem, bez respiratora ne sme da zaspi: ‘Savetovali su nas da je smestimo u ustanovu’

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

828 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap