Ovu priču su do sada znali samo njemu bliski prijatelji, a kada je konačno odlučio da je podeli, Aleksandar Vlajković je uz priču dao i upozorenje:
Ne pokušavajte ovo, ako niste spremni da idete do kraja
Beše to jedno sasvim obično prolećno veče, koje se, kako je odmicalo pretvorilo u pravi sociološki eksperiment. Ipak, važno je istaći da to nikako nisam planirao niti tako želeo, ali ispalo je jedno zaista posebno veče. Za pamćenje!
Dakle, predumišljaja bez, ali vrlo zabavno. Meni, a i mnogima oko mene.
Došao sam u grad recimo oko 21h kako bih se našao sa drugaricama. Ušao sam u klub u centru grada (ime poznato autoru), gde je trebalo da se okupimo. Naručio sam pivo i “nadlaktio” se na šank. Posle nekoliko gutljaja zlatkastog napitka i pogleda na sat, stiže mi poruka: “Hej mi smo i dalje na Adi, ovde smo se zaglavile, popile smo i za sada ostajemo ovde”.
Mašala
Nisam lik koji se brzo iznervira, čak i u ovakvim situacijama, već se vodim time da izvučem najbolje iz trenutka. Rekoh u sebi “pa dobro, šta je tu je, ne želim sada da se mračim i pokvarim sebi veče”. Mesto počinje da se puni, pristiže gomila devojaka, prilaze mi dve atraktivne plavuše.
One: Izvini da li možemo ovde (pokazuje na stolicu pored) da ostavimo stvari?
Odjednom, sasvim spontano meni nešto klikne u glavi.
– Hi ladies, how are you (Zdravo devojke, kako ste)? – odgovaram na engleskom, a ne znam ni sam zašto, ne znajući da sve što sledi je pravi spektakl.
One: Hm, pa on je stranac.
Kreću široki osmesi, naručuju pića. Za svo troje. Tura za turom.
Ubrzo se oko nas koncetrišu ljudi. Upoznajem lika (za koga se ispostavilo da je vlasnik lokala) koji sa mnom razgovara kao da smo ortaci iz osnovne. Zove da me upozna sa svojim prijateljima. Šta ću.
Tempo koji ne možeš da iskontrolišeš
Sve se dešava tempom koji ne možeš ni da kontrolišeš, a kamoli isplaniraš. Eto me u narednom trenutku, pričam s gazdinim prijateljicama. Na čistom engleskom.
Vraćam se za šank kod plavuša koje su mi poklonile figuru napravljenu od salveta, “jer im je nedostajalo moje društvo”. I poručile još jednu turu u to ime. Jedna mi poklanja svoj gravirani upaljač.
– Eto, želimo da imaš nešto od nas.
Zahvaljujem se, smeškam, a u sebi se pitam šta bi bilo da im se iz zezanja nisam obratio na engleskom. A šta bi tek bilo da im se obratim na čistom srpskom? Nisam ni stigao da razvijem scenario do kraja, usledilo je logično pitanje.
– A odakle si ti?
Nisam se dvoumio ni sekunde.
– Iz Ljubljane – rekoh, što je i istina, jer sam rođen tamo.
– Pa zašto onda ne govoriš na slovenačkom?
– Mislim da me tek tad ne biste razumele – odgovorih opet bez dvojbe, što je takođe istina, jer ljudi iz Slovenije savršeno razumeju one iz Srbije, što ne važi u suprotnom slučaju.
Kako Irac i Englez startuju (i osvajaju) Novosađanke?
Nezaustavljiva energija
U nekom trenutku, nailazi mi drugar kog sam znao iz grada, a posle smo čak zajedno i radili u jednom mediju. Primećuje da se nešto čudno zbiva i pita me:
– Zašto pričaš na engleskom?
Sva sreća pa ga ribe nisu čule od muzike, a ja mu na uvo tiho odgovaram:
– Samo ćuti i kuliraj.
Kasnije se i on “ovajdio” od mog spontanog blefiranja, tako što je zaigrao u klinču sa jednom od plavuša.
Toliko nadahnuće sam doživeo u tim momentima da sam odlučio da krenem dalje. Kroz masu, ka muzici, bini i bendu koji je svirao. Usput sam nastavio da igram svoju ulogu. Stranca u noći.
Gazda, koji je osim njegove prijateljice i mog drugara koji je naleteo, jedini je znao da sam domaći, ali je isto tako primetio da je oko mene non-stop grupa devojaka, počinje da mi daje “logistiku”. Stižu kokteli za dame. Ja se zabavljam, igram, ispalim koju frazu. Sve je super.
Za oko mi je zapala jedna visoka devojka lepog lica. I njoj sam se obratio na engleskom. Međutim, ona je bila jedina te večeri koja me je prozrela. Da li me je videla ranije već ili nešto drugo ne znam, ali je izgovorila:
– Ma daj bre!
Ipak. Moja energija je te večeri očigledno bila toliko jaka da sam uprkos njenom odgovoru ubrzo zatim plesao sa njom držeći joj ruke oko struka.
Pijano-engleska priča uzima maha
Atmosfera se usijala, bend ređa hitove, sa vlasnikom komuniciram sa distance očima i gestikulacijom.
Stiže nova tura koktela, sve devojke oko mene piju na slamčicu šarena pića i uživaju. Svi se lepo zabavljamo.
Mislim da sam do kraja večeri upoznao gotovo sve zanimljive ljude koji su se našli na tom mestu. Pijano-engleska priča je uzela maha! Do zore je bilo još pregršt dijaloga, ali nisam ih baš sve lepo ni upamtio. A i ko bi?
Na kraju balade njih šest mi je reklo da idu u jedan restoran, tu pored, i da bi želele da im se pridružim. Što sam i učinio. Vlasnik mi diskretno nudi ključeve od svog strana, koji je neposredno u blizini, kako je rekao.
Naravno, misleći da se parti nastavi u limitiranom okruženju. Tu sam ponudu odbio.
Stranac u sopstvenoj zemlji
Krećem u restoran gde sam pozvan na has, i dalje se pitajući je li ovo realno, kad se setih da treba da platim. Pitam šankera koliko je koštao večerašnji ringišpil, i tek tada ostajem zatečen.
– Jedno pivo koje ste naručili kad ste došli, 280 dinara.
Čekaj bre, obrnuo sam krug oko Zemljine ose sa plavušama, zalio pola ulice s gazdinom ekipom, nazdravio s ženskom šestorkom za prethodnih 30 i kusur godina koliko se ne poznajemo, i sve to košta 280 dinara?
– Devojke su platile sve, a gazda je rekao da svaki put kad dođeš da te stavimo za glavni sto.
Ne stigoh da opet izneverujem, stiže SMS.
– oVde poceli nrodnjaci pa onda idemo na bruek na Cukarcu dodji.
Jao cakanice moje, neka ste se vi meni ušikale, ali ja sad imam preča posla. Svakako idemo na taj burek prvom prilikom.
Nakon “radnog doručka” sumirajući utiske, neminovno se nametnulo pitanje. Da li bi se ovo ikad ovako izrežiralo da sam otpočetka pričao na srpskom? Ili je pak bolje biti stranac u sopstvenoj zemlji…
Dodaj komentar