Prošle nedelje, dok sam bezbrižno vodila turu po sunčanom danu na nekim božanstvenim vodopadima u okolini Rima, neko je iz zezanja prokomentarisao kako je prošlo godinu dana otkako slušamo kako su naredne dve nedelje ključne.
I baš su nam tog dana saopštili kako će Italija ponovo ući u lokdaun od dve nedelje.
I na koji će se nadovezati onaj od 5 dana predviđen za Uskrs.
Lokdaun? Dokle više?!
I sad sam ovog prvog dana proleća, umesto da sam negde na hajkingu, sela da podvučem crtu: gde smo mi u Italiji nakon godinu dana od onog strahotnog marta 2020? Izgleda kao da se nismo mrdnuli sa mrtve tačke, opet smo u kućama.
Ne pevamo na terasama kao prošle godine, iako bismo mogli – repertaor sa ovogodišnjeg Sanrema bi baš lepo „legao“, naročito pobednička pesma „Ćutimo i lepo se ponašamo“.
Razmišljam kako smo prošlo proleće i leto pregurali u nekom prividnom zatišju, ali još uvek nisam sigurna da li su nas to pustili da malo predahnemo, predstavljajući krivulju epidemije relativno ravnom ili je realno stanje zaista bilo takvo.
Kako god, od oktobra je situacija odjednom počela da se pogoršava. „Odjednom“, da.
A moglo je vrlo lako da se pretpostavi još u junu da će sa otvaranjem škola u septembru doći do pogoršanja.
Ministarstvo prosvete je provelo celo leto radeći na tome da se deca vrate u škole, mereći i seckajući učionice i razrede, tako da bi se ispoštovalo rastojanje od 1 metra.
Ali ne od deteta do deteta, nego od usta do usta. Pa nije Italija neka Amerika koja već ima učionice sa distanciranim klupama od jednog metra, ovo je zemlja učionica tri sa tri!
Još je veći problem bio gde nabaviti klupe sa jednim mestom kada su sve sa dva. I to usred leta, sunce ti? Neke škole su su uspele da ih nabave, neke su prepravile stare.
Škola moje ćerke ni jedno ni drugo, škola moje ćerke je osvojila nagradu u inovaciji: stavili su ih da sede po dvoje u jednoj klupi, ali na kraćoj stranici stola, jedno naspram drugog!
Sede bočno u odnosu na tablu, oči im se iskrivile. Uši im se oklempavile od nošenja maski jer su sve iste veličine, kako one za prvake, tako i one za osmake.
U novembru 2020. je situacija već postala kritična i onda je nekome iz vlade palo napamet kako ne bi bilo baš zgodno za narod zatvarati celu državu nego – ček’ šta bismo mogli da smislimo? – pa daj da „seciramo“ Italiju po regijama, pa neka svaka svoje kolo vodi.
Ustvari ne: svakog petka ćemo da motrimo trend širenja virusa, pa ćemo onda svakoj regiji da dodeljujemo neku od boja: žutu, narandžastu i crvenu. Kao kartone u fudbalu (jesmo li u zemlji fudbala ili ne)? Onoj regiji koja ima baš loš „trend“ daje se crveni karton i u toj regiji praktično prestaje da se odvija bilo šta, život ponajmanje.
U narandžastoj je malo bolje, u žutoj za nijansu bolje. Ni u jednoj nije dobro, jer uvek mnogo toga ne (može da se) radi.
Zato su se u decembru dosetili da objave kako će postojati i bela zona. Ne zato što su realno postojale mogućnosti da neka regija postane bela i samim tim ima najmanje restrikcija, nego da bi smanjili psihozu naroda. Evo, narode, biće i bele zone u kojoj će svašta nešto lepo moći da se radi, da se izlazi uveče i slično, ali samo ako budete ćutali i lepo se ponašali!
Ali da se vratimo na trend: šta konkretno znači i kako se računa?
Prvobitno je bio ništa više od proste formule koja je uzimala u obzir koliko jedan zaraženi može da zarazi druge i trebalo je da se održava na vrednosti <1.
Onda su shvatili da nije dovoljan samo taj kriterijum, pa su dodali još 20, pa je onda trend broj ljudi koje može da zarazi jedna osoba u proseku i u određenom vremenskom periodu u odnosu na efikasnost restriktivnih mera, odnosno koliko je virus zarazan nakon primene ograničenja, odnosno potencijalnoj prenosljivosti nekontrolisane zarazne bolesti u ranoj fazi.
Razumeli ste? Ne?
Ni ja. Uglavnom, taj trend je jedino što pratimo na vestima i kad je <1, onda dobijamo žuti karton, kad je 1.25 dobija se narandžasti, kad je >1.5 – crveni.
Koje su boje antikovid mere tvoje?
Koja god boja da je, na snazi je policijski čas od 22 do 5 h, maske i na otvorenom i na zatvorenom, zatvorene su teretane, bazeni, koncertne hale, pozorišta, bioskopi, stadioni… šta to beše? Nema kretanja među regijama. Restorani moraju da zatvore u 18 h služenje za stolovima, pa posle toga ili da zatvore skroz ili da rade po sistemu take away najkasnije do 22 h.
Na sve to, kad je žuta boja: tržni centri su zatvoreni vikendom. Muzeji otvoreni samo radnim danima ali ako nisu pretpraznični. Restorani i kafići otvoreni do 18 h, nakon toga samo take away. Vrtići i osnovne škole otvoreni, srednje škole i fakulteti u prisustvu samo 70% vremena (50% ako je trend baš mnogo rđav).
Kad je narandžasta: kao u žutoj, samo što restorani i kafići rade isključivo take away. Nema kretanja van gradske opštine osim zbog posla, zdravlja i neodloživih potreba. Srednje škole i fakulteti 100% nastave online, osnovne u prisustvu.
Kad je crvena: kao u narandžastoj, samo što su zatvorene i sve neesencijalne delatnosti, frizeri, estetski centri, prodavnice sa garderobom. Sve škole i fakulteti srpovode nastavu online, vrtići zatvoreni. Možda je lakše da kažem da je skoro sve zatvoreno? Nema kretanja van kvarta osim zbog posla, zdravlja i neodloživih potreba.
Ako ste ukačili kad je šta kako – mi nismo.
Imamo FAQ na sajtu Ministartva zdravlja, pa tamo gledamo šta kad (ne) možemo. Prvo gledamo koja smo boja, pa nijansa, pa SÌ e NO.
Nosimo maske i po kućama jer su postale deo našeg tela, apsolvirali smo kafu s nogu, aperitivo na haubi od kola, večere na klupi. Duboko smo promenili italijansku tradiciju. Parkovi više nisu mesto za šetače i sportiste, park je sad kafić, teretana, diskoteka, muzej, stadion, bioskop.
U međuvremenu je pala stara vlada i sa velikom pompom osnovana nova, sa Super Marijem kao garancijom da će sad zamršena situacija sa pandemijom, ekonomskom krizom i vakcinama početi da se odmotava kao klupko. Još uvek nismo videli neke začajnije rezultate u odnosu na prethodnog premijera, osim što nam je Super Mario Dragi dodao po pedeset nijansi žute, narandžaste i crvene.
Baš je drag.
Ali ne pitajte me šta može a šta ne može u žutoj zoni koja naginje ka narandžastoj, crvenoj koja naginje ka žutoj sa primesama narandžaste, mi u Rimu smo 100% crveni do 6. aprila.
Sedimo u kućama, radimo u smart workingu (ko može), ko ne može (kao ja) može samo da čupa kosu i nervira se.
Ne pitajte me ni da li je stigla pomoć od države onima koji ne mogu da rade ili rade smanjenim kapacitetom, to je već zona sumraka, 50 nijansi beznađa.
I, eto, sedim, čupam kosu, kod frizera ne mogu.
Pratim vakcinalnu kampanju u Srbiji, sve ide kao po loju. Gledam i ne verujem: možeš da biraš vakcinu.
Nećeš kinesku? Može ruska, izvolite, sedite.
Dok Evropska unija svakoj članici mora da izdeli ravnopravno onih par odobrenih.
Taman su se nekako dogovorili međusobno koliko će kome, kad…
Vakcina AstraZeneka nije sigurna!
Nije. Jeste. Nije. Jeste. JESTE! Javite da jeste!!!
A Italija ne bi bila Italija da nije nešto zabrljala oko redosleda ko će kad. Hoćemo li prvo starije osobe i osetljive kategorije ili ćemo sve sistemski?
A šta ćemo sa onima što neće da se vakcinišu, ‘oćemo da ih stavimo baš na dno liste ili ćemo da ih molimo da se ipak, vakcinišu? Hoćemo da im šaljemo poziv preko SMS-a ili mejla…?
I tako, sad na vakcinisanje ne ode onaj ko treba a nije zbog tehničke greške (jer greška je uvek tehnička a nikad ljudska), već koga lekari tog dana „na’vataju“ sa spiska rezervnih.
Vakcinišu nas random, i uvek je neko pre moje starosne grupe: policija, vojska, prosvetni radnici, zatvorenici (zatvorenici? da, zatvorenici).
Teši me samo jedna misao koja mi je do juče išla na živce: uskoro punim 50 godina i apgrejdujem se u rizičniju grupu, bližoj vakcini.
Jupi!
Autor: Ivana Bubanj, www.vodickrozrim.info
Italija obeležava Dan sećanja na žrtve koronavirusa: Bergamo, godinu dana posle, pandemija traje
Dodaj komentar