U novosadskim katoličkim i pravoslavnim porodicama Malčić, Tikmajer i Đurković, koje su se početka 20. veka orodile i činile familiju sa preko 30 članova, hrišćanski praznici su se obeležavali u duhu tradicije. Potomci znaju da je tradicionalna priprema Božića od njihove prabake, a da li seže u dublju prošlost, ostaje da se nagađa.
Novosađanka Valerija Đurković napisala je prelepu priču o ukrasima njenih baka i prabaka s kraja 19. veka. Ovo je njena priča:
Prabaka Franciska Malčić, udata Tikmajer, očeva baka s majčine strane, bila je rođena 1872. godine i do kraja života 1962. bila je stub i oslonac tokom svih uzdizanja i propadanja porodice. S velikom verom, njena dva unuka, moj otac i stric nastavili su da neguju tradiciju, istina u revidiranoj verziji, te su pojedini predmeti ali i običaji ostali sačuvani do danas. Mora se napomenuti i to, da su se po usvajanju gregorijanskog kalendara, sva obredna slavlja priređivala dva puta: i po jednom i po drugom računanju datuma!
Za najradosniji hriščanski praznik Božić, pripreme su trajale nedeljama! Počinjalo se takozvanim “velikim spremanjem kuće” kad se od tavana do podruma sve pregledalo, uklanjalo ili poklanjalo. Na Dan Svetog Nikole, popularno u Vojvodini zvanog Mikulaš, darivala su se samo deca sitnim slatkišima i narandžama.
Sedam dana kasnije sadilo se žito i to tako što je svaki član porodice sadio “svoje žito”, a posebno su se sadila žita za sve upokojene. Zatim se u nedelju dana pred sam Božić klala sitna i krupnija stoka (jer iako se radilo o kući u gradu, do Drugog svetskog rada postojao je deo dvorišta sa marvom ), pekli sitni kolači za decu. Svakog dana se išlo u crkvu.
Nije bilo pomodno da se svake godine obnavljaju ukrasi za jelku, već su se pripremali oni postojeći – vadili iz kutija i čistili. Mahom ručne izrade od drveta, do dana današnjeg sačuvane su tri kućice – iz vremena kad je prabaka bila devojčica, a ukrase su još činile jabuke, mali anđeli, zvončići, ukrasne trake, zvezda i sveće od voska sa posebnim postoljem da bi se mogle zakačiti na granu.
Dva dana pred Božić se govorilo: “Danas dan, sutra dan – prekosutra Badnji dan!” Do Badnjeg dana je trebalo da se u kuhinji sve poslastice završe (torta i “đavolje kuglice” – jedan poseban slatkiš koji nije smeo da se iznosi dok ne stigne Božić, pa otuda i naziv), jer je tog dana strogi post.
Na Badnji dan pre podne se odlazilo na groblje sa onim žitom koje je za upokojene niklo, sa grančicom jelke i svećom. Potom su samo stariji kod kuće unosili jelku u posebnu sobu i do odlaska u crkvu je okitili, sobu zatvarali, a svečano je otvarali uveče!
Ispod stola – gde će se poslužiti Badnja večera i sutradan prirediti svečani ručak – stavljala se slama koja se takođe postavljala ispod stoljnjaka. Na stolu je bila obavezna sveća koja se palila u 19 časova, tacna sa orasima, jabukama, suvim šljivama i smokvama. Na poseban stočić se postavljao prikaz Isusovog rođenja i Bogomladenac u kolevci (sačuvan do danas).
Zatim se odlazilo u crkvu, vraćalo kući i nakon toga “zvonilo”. Zapravo, zvonce sa jelke je označavalo da sada svi mogu da uđu u sobu gde se božićnim drvcetom označava početak večeri, odnosno čeka se ponoć i dolazak Božića. Deca su dotrčavala do jelke, stariji su pokazivali ukrase i objašnjavali njihovu simboliku, zajedno su palili sveće na jelci da je osvetle i onda su tražili poklone ispod jelke.
Ostalo je predanje da se jelka kiti prema određenoj simbolici – na vrhu je uvek zvezda – najava Hristovog rođenja, na gornjim granama ptice – koje oglašavaju dolazak Isusov, unutar grana se postavljaju gljive i jagode “u šumi” – kao skriveni darovi prirode, zatim kućice – za blagostanje doma, jabuke – za zdravlje. A paljenjem sveća osvetljava se čitava priča.
Porodica je dočekivala ponoć, a sutradan se kod prabake na velikom božićnom ručku okupljala familija. Božićna radost se ponovo priređivala za 13 dana, pa je taj period od 25. decembra do 7. januara ostao u najlepšoj uspomeni.
Autorka teksta: Valerija Đurković / Istorijski zabavnik
Dodaj komentar