Sead Zukic
Magazin

Potresna ispovest oca koji je donirao organe svoje ćerke i tako spasio 5 života (VIDEO)

Doniranje organa je jedno od najhumanijih dela današnjice. Sead Zukić je izgubivši ćerku u saobraćajnoj nesreći odlučio da njene organe donira i tako spasi 5 života, piše Blic žena.

Tako su Minelini bubrezi, jetra i rožnjače presađeni drugim ljudima u UKC-u Tuzla, a Sead je sa suprugom Nahidom i ćerkom Amelom, koja je povređena u istoj nesreći, pokrenuo Fondaciju Minelino srce, čiji cilj je bio promocija doniranja organa.

– Ranjen sam 30. avgusta 1992. godine da bi na isti dan 2014. godine nastradale moje ćerke Minela i Amela. Minela je nažalost tragično nastradala – kaže Sead pred kamerama.

Minela je bila diplomirana pravnica, a upisala je i magistarske studije u Sarajevu. Imala je svega 25 godina. Uspela je da završi magistarski rad koji nažalost nikada nije odbranila. Dugo je tražila pripravnički staž a onda je konačno našla priliku.

– Dva, tri dana pred nesreću smo sedeli i pili kafu kada mi je rekla: „Babo, videćeš da će se nešto desiti i da neću početi da radim taj pripravnički staž“. Zaćutao sam i otišao od stola. I zaista je došao taj kobni dan. Amela, Selma i Minela su 29. avgusta otišle u Zavidoviće autobusom – prepričava Sead.

Fotografije napravljene na mjestu saobraćajne nesreće i na mezaru rahmetli Minele.<3

Gepostet von Fondacija "Minelino srce" am Sonntag, 15. Mai 2016

Uskoro, tek što su devojke otišle, predsednik mesne zajednice zamolio je Seada da Minela vodi program na fudbalskom turniru u Ribnici.

– Nazvao sam je, pa mi je rekla da može da se vrati nazad. Međutim, odložili smo to za sutradan, za dan finala – kaže Sead. On je sam otišao na turnir, i prisustvovao lakšoj saobraćajnoj nesreći.

– Stvorila se gužva a među ostalima sam primetio jedan kamion. Uz pomoć ostalih, raskrčio sam mu put, znajući da je čovek umoran budući da sam i sam po profesiji vozač. Ni slutio nisam da je baš taj kamion vesnik nesreće i da će baš pod njega podleteti moja deca – kaže Sead.

Sead je čekao da se ćerke vrate nešto posle ponoći. Oko pola dva, njih i dalje nije bilo. Onda je u dva posle ponoći zazvonio fiksni telefon.

– Ispala joj je slušalica iz ruke a ona je viknula: „O moj bože“. Podigao sam slušalicu i javio se. Bio je to čovek iz Hitne pomoći koji nam je javio da je došlo do nesreće, da je Minela u smrtnoj opasnosti. Seli su u kola i stigli u Zenicu, a pre toga obišli su mesto nesreće. Zatekli smo kamion i auto koji je bio potpuno uništen. Jasno mi je bilo da je u pitanju nešto strašno. Negde oko pola četiri smo ušli u bolnicu i zatekli smo gore stanje nego što smo mogli i da zamislimo. Našao sam sve povređene i rekao im: „Draga deco, šta je bilo, bilo je. Probaćemo da spasimo šta se spasiti može“.

Teško nastradale bile su njegove dve ćerke koje je dozivao hodnicima bolnice

– Našao sam Amelu u jednom ćošku, ležala je i plakala jer „nema kog da je primi“. Imala je lomove glave, ruke i noge i pretpostavljali su da ima unutrašnje krvarenje. Predao sam je na pregled, a onda krenuo da tražim Minelu. Zatekao sam je na intenzivnoj nezi, zakačenu za aparate. Srušio mi se ceo svet. Zamolio sam lekara da mi kaže istinu. Pročitao sam mu iz očiju da je situacija strašna, što mi je i potvrdio.

Pjesmu koju je napisala Amina Buljubasic za nasu Rahmetli Minu. <3 Zahvaljajujemo joj se na ovome:Osmijeh…

Gepostet von Fondacija "Minelino srce" am Freitag, 8. April 2016

– Došao je ponedeljak i oko pola devet me je pozvala načelnica hirurgije. Rekla mi je da je Minela u nepovratnoj moždanoj komi. Bio sam spreman na to i zatražio sam da doniram sve Mineline organe. Nije mi trebao ni zakon, ni mišljenje verskih zajednica niti doktora. Načelnica je rekla: „Hvala, hrabri oče“. Načelnica mi je rekla da će još pokušavati da spasu i ožive Minelin mozak. „Sve što bi uradili za svoje dete, uradite i za moje“. Sećam se da su Minelu izvezli na krevetu u devet izjutra, a vratili je u pola četiri poslepodne. Kad su je vratili na intenzivnu negu, tražio sam načelnicu. Pogledao sam je u oči, a ona je pokušala da izbegne moj pogled i sve mi je bilo jasno. Ušao sam kod nje i pitao je gde da potpišem papir o doniranju organa. Načelnica je zaplakala i rekla „Žao mi je, moje saučešće“ – seća se Sead.

Minelini organi, ispostavilo se, spasili su pet života

– Držali smo se one izreke , “ko spasi jedan život kao da je spasio celi svet”. Pet godina kasnije saznao sam da je to bila prva kadaverična transplatacija u KB Zenica, a druga u Federaciji BIH. Verujte, bila je to teža odluka nego da sam sebi potpisao smrtnu presudu. Ipak digli smo se iznad toga i tada nisam znao, niti sam mogao znati kako ću se osećati danas, a kako prolaze dani sve sam sigurniji da sam doneo jedinu ispravnu odluku i da je bila obrnuta situacija isto bi to uradila i naša Minela – zaključuje Sead.

I u tim najtežim trenucima ova porodica je ne istrajava u svojim humanim namerama – pokrenuli su jedinstvenu fondaciju u BiH -“Minelino srce”, i dve FB stranice, Fondacija Minelino srce i Sjećanje na Minelu Zukić, putem kojih već pet godina samoinicijativno podižu svest o važnosti doniranja organa i gde svoju bol pretvaraju u reči, pesme i pisma.

Ova porodica ne traži ništa – nikakvu pomoć, odštetu, novac. Traže samo da se Minela ne zaboravi, da se što više ljudi okupi oko Fondacije.

– Fondacija je naša snaga i smisao života, Fondacija je naša draga i voljena Minela Zukić. Verujemo da, ako nestane Fondacije, izdali smo, zaboravili i izgubili našu Minelu zauvek – kaže Sead ovaj otac koji zajedno sa suprugom i kćerkom finansira Fondaciju. Uložili su do sada preko dvadeset hiljada maraka- odvajaju doslovno od usta, zadužuju se, ali nastavljaju da čuvaju uspomenu na svoju Minelu i nastavljaju da se nadaju da će njihov svetli primjer pomoći i drugima da spasu živote. Bilo je, kažu, i onih koji su ih osuđivali, ali oni ne mare jer veruju da je njihov čin bio plemenit i da Minela živi kroz druge ljude koje je svojom preranom smrću spasila.

 

Posle lične tragedije, novosadski bračni par rešio problem koji je država ignorisala

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku