Sigurno se sećate ove šale koju smo puštali prijateljima, a glavni akter je bio Stojan. Ko je čovek koji je zvao Stojana na telefon, slao mu razlgednice i knjige, otkriva Vice.

“Pa to uopšte nije bilo maltretiranje. To je bilo obostrano zadovoljstvo. Znači ja stojim iza toga do kraja.”

U bučnoj i zadimljenoj kafani prekoputa mene sedi krupan i visok čovek. Gromada u svojim četrdesetim. Karirana košulja, brada od nekoliko dana, kratko ošišan i sa satom verovatno skupljim od mog rentakara. Naslanja se preko stola, naginje ka meni, pali svoj crveni Marlboro i glasnim šapatom započinje priču.

– Evo ti jedan primer, u pitanju je moj radnik, Crnogorac. Nervirao me je već dugo i jednog dana me je zamolio da izađe dva sata ranije sa posla. Svaki dan kada dođe na posao, prvo skine sat, stavi ga pored kompjutera i ceo dan radi i gleda na sat kada će kući. Rekao sam mu da može da izađe ranije, ali sam ga uhvatio na brzaka i pre nego što ode kući poslao na Zeleni Venac da čeka nekog crvenog juga, mahaće mu čovek. On izađe, a ja kažem svim zaposlenima: ‘Slušajte ovako, da li ste spremni da žrtvujemo dva sata svojih života za dobru zezanciju?’ Normalno, svi hoće – prepričava on.

Potom je nagovorio zaposlene da sve satove u kancelariji pomere unazad – na kompjuterima, telefonima i, najvažnije, njegovom satu. Kada se žrtva vratila, za njega je bilo četiri posle podne, a zapravo je bilo šest.

– U “četiri” on zamoli da ode, zbog sastanka. Ja mu kažem putuj igumane, ali manastira više nema. I stiže on kući, negde na Dorćolu, brže-bolje da se tušne, a žena mu kaže: ‘Gde si ti do sada? Pa sada je šest i dvadeset.’ On pogleda, tadašnja BK televizija, a ono šest i dvadeset. Onda on prokomentariše: “Moj kolega ima Rolex, ja znam da to nije vrijeme!” – završava on prvu od mnogo priča koje sam čuo tog popodneva.

BalkanBoy, čovek koji je godinama nasmejavao celu Srbiju i bivšu Jugoslaviju je tik ispred mene. O boji njegovog glasa ne moram da pričam, barem to znaju svi. Verujem da nisam usamljen kada kažem da je ovaj lik bio pravi heroj naše mladosti, najmanji zajednički imenilac svih zabava, svih sedeljki i dugih putovanja busom širom bivše Jugoslavije.

Telefonske zezancije su legendarni, prastari i sa rođenjem mobilnih telefona i digitalne industrije praćenja poziva, izumrli zanati. Otkako znam za sebe, otkako svi znamo za sebe znamo i za njih. Svi smo nekada i negde, na neki način nekoga zezali u nekom trenutku.

Jedna od tih legendi je, svakako, BalkanBoy. S tim u vezi, važno je napomenuti da postoji velika moralna dilema — kako i sa kojim pravom nekoga maltretiramo telefonom? A što duže to traje sve je manje benigno. Gde se povlači linija između zdravog humora i zlostavljanja?

BalkanBoy: Ima neka sprdnja sa Stojanom iz devesetih, ’91. možda ’92. godina. Nije determinisano šta je. To se na kasetama šetalo. To je bilo, mislim, oko pedesetak minuta. To je neki Stojan iz Velikog Šiljegovca koga su oni zezali.

VICE: Ko oni?

BalkanBoy011: Pa neki momci, ne znam. Tu imaš nekih četrdeset i pet urbanih legendi. Od toga da su Džedaji do toga da su vanzemaljci koji su putem radio talasa komunicirali sa njime. Kao što sam ja bio u zatvoru. I to je bila vrlo dobra zajebancija, jako duhovita. I taj prvi Stojan je bio jako eksplozivan. I suštinski, moja priča sa Stojanom je praktično nastala iz te ideje.

Ljudi su to pogrešno interpretirali. Gledao sam komentare na Jutjubu, kao maltretiranje Stojana i slično. Pa to uopšte nije bilo maltretiranje. To je bilo obostrano zadovoljstvo. Znači ja stojim iza toga do kraja.

Kako ste našli Stojana?

Sedeli smo kod kuće i preslušavali taj snimak iz ’91, ’92. godine, “Stole-Vole” (LINK) koji su napravili neki likovi. Taj Bradilko što ga je našao na poslu. Pa ga on sada pita: “Da li je to klanica?” Ovaj odgovara da nije, pa on njemu: “Pa što je onda vo na telefonu?” Mislim, dobro su oni njega jebali, smešno je to. To ti je, zapravo, Kruševac i sela oko Kruševca. Šiljegovac, Ćelije, Rasina. Onda sam izvadio iz Telekomovog imenika četrdeset Stojana, to jest sve Stojane koji su sa pozivnim 037. I počeli smo da zovemo redom — to je bio život u jednoj sekundi. On se javio, ja sam mu rekao: “Majmuneee”, a on je poludeo…

Time je zapečatio sudbinu. Da me je iskulirao — nikom ništa. Posle jedno dva sata smo ga pozvali opet i on je opet reagovao. Pazi, poenta telefonskog razgovora je reakcija. Ako nemaš reakciju, sve prestaje. A Stojan je bio esencija jedne reakcije. On je bio reakcija u koncentratu. Tako je to počelo jedne zimske noći 2003. godine. Bila je nedelja na ponedeljak.

I trajalo je 5 godina. Šta danas kaže o tome pročitajte na https://www.vice.com

Više o vicevima o Novosađanima

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Redakcija
Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

1 komentar

  1. jel ovo vice izlagao pa ste vi prepisali ili ste vi izlagali pa vice prepisao hehheeh posto vice oce tuzi bolje sklonite znam goluba

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here