Imam 10 dece, država mi uzela dvoje, rekao sam – E, ne dam!

– Možeš da ih imaš stotinu, svako voliš k’o da ti je jedino na svetu – kaže tridesetosmogodišnji Ljuljzim Pucoli, otac desetoro dece, koji je posle četiri godine neizvesne borbe, uspeo da otme svoja dva sina od države. Tako je to, kaže, kad si Rom, svi misle da se samo razmnožavaš i da te nije briga šta će posle biti s tom decom.

E, dokazao im je da nisu u pravu.

– Uzeli su mu Savnora i Samira na pravdi Boga, kao, zbog prošnje, a oni skupljali đubre, nisu kod njih našli ni jedan jedini novčić. Džaba, odveli su ih u sigurnu kuću pa u Dečje selo, kažu, zanemareni su. Plakao sam, kumio i molio da mi vrate decu, ništa nije vredelo. Rekli su da nemam uslove, da mi je kuća tesna i da je prljavo, evo, pogledaj, pa reci, možeš da jedeš s poda. Tačno je da nismo imali mesta, odakle da stvorim veću kuću, mor’o sam da odem u Nemačku, u azil, da uštedim, da bi’ mogao da se proširim.

Smilovali se

– Sve sam ispunio, šta god su tražili, ima tome dve godine, dogradio sam još kvadrata, al’ sinove mi nisu vraćali. Onda su tražili da više ne idem u Nemačku, i nisam išao. Svako malo, eto mene kod socijalnog radnika, kukam, pretim, i na kraju su se smilovali. A tamo, u tom Dečjem selu, bilo je strašno, druga deca su ih maltetirala, tukli su ih, palili im prste na nogama, otimali sve što im sam donosio iz Nemačke, telefone, tablet… Samo zato što su Romi. Samir je, siroma’, skroz skrenuo od toga – ogorčen je Ljuljzim,

Od livade do udžerice

Do Velikog rita, gde živi porodica Pucoli, nije teško stići, autobus staje na samom ulazu u naselje. Već na početku prašnjave ulice koja vodi u srce ove novosadske favele, čini vam se da stupate u matriks, u paralelnu stvarnost za koju znate da postoji, ali ne želite da je spoznate.

Romi, koji čine najveći deo stanovnika, obitavaju u velikoj bedi, nemaju struju, vodu, kanalizaciju, okruženi su prašinom i smradom, stanuju u kućicama koje se samo uslovno mogu nazvati domovima.

Pucolijevi su u Novi Sad izbegli s Kosova, za vreme bombardovanja. Porodica je nekoliko meseci živela na livadi, hranu su dobavljali kopajući po kantama za đubre, od nevremena se sklanjali ispod najlona. Posle su se uselili kod tetke, u čijoj je udžerici spavalo ukupno trideset duša.

Anita, Ljuljzimova žena, bila je tada trudna, nosila je Samija, koji sada s porodicom živi s njima u Velikom ritu, u kućici od četrdesetak kvadrata, koju je Ljuljzim sagradio od šita i starih cigala s deponije.

Snajka je nedavno na svet donela dečaka, dedinog imenjaka. S njima su i tri najmlađa sina Pucolijevih, a mali Selmir, jubilarno, deseto Ljuljzimovo dete, samo je godinu dana stariji od njegovog unuka.

Konačno na okupu

– Ostala deca su u Nemačkoj, s mojom drugom ženom, s kojom imam dve devojčice, a sad čeka treće dete pa će dobiti papire za boravak. Neće tamo ostati, živeće ovde, eno, tamo preko puta, pravim kuću za nju, bićemo svi na okupu, tako je najbolje – veli naš domaćin, čija se porodica poslednjih godina šeta od Velikog rita do nemačkog azila, gde se, kaže, ništa ne radi, pritom se prima pomoć, ali deportuju čim se za to steknu uslovi. A steknu se brzo i lako.

Pitamo Anitu da li je ljubomorna na drugu Ljuljzimovu suprugu koja je dosta mlađa od nje.

– Ma kakvi, slažemo se k’o sestre, majke mi – neubedljivo odmahuje glavom i gleda muža koji, reklo bi se, ne trpi pogovora. Odlučio je da se njih dve slažu i tako mora biti, inače…

– Moraju da slušaju, ja sam zakon u porodici. Ne daj bože da dođem kući a da sto nije postavljen, mnogo sam nervozan kad sam gladan. I kad nešto drugo zgreše, mnogo pobesnim. Nije to često al’ bogme leti perje – veli Ljuljzim.

Porodica živi od skromnog biznisa, bilijarskog stola i igraonice s desetak računara.

– Pos’o slabo ide, narod nema para, probao sam sa sekundarnim sirovinama, al’ ovi iz Gradske čistoće nas teraju od kontejnera, samo što nas ne tuku. Ukinuli su mi socijalnu pomoć kad sam otišao u Nemačku, nisu to bile neke pare, šta je dvadeset hiljadarki na nas desetoro. Sad će nas biti i više, četrnaestoro, ko će to nahraniti, moraću ponovo da tražim pare od države, valjda će nešto dati. Jedanaestoro dece, ej! – zabrinuto maše glavom naš domaćin.

Moraju u školu

Voleo bi kaže, da školuje svu decu, jer on i žena nisu imali prilike za to.

Najstariji Sami dobro govori nemački, učio je tamo za električara, ali nije završio, proterali su ga kad je napunio osamnaest. I dve ćerke Ljuljzimove i Anitine školuju se u Nemačkoj, dobri su đaci, možda će uspeti da ostanu. Dvojica sinova koji su boravili u Dečjem selu pohađali su nastavu u Sremskoj Kamenici, a sad, kad su se vratili kući, Samir je morao da se prebaci u ustanovu za osnovno obrazovanje odraslih “Sveti Sava”, jer je probio starosnu granicu, Sa Savnorom ne znaju kako će, voleli bi da i on bude s bratom.

– Fali mu još jedna godina za tu granicu, nek pauzira, završiće on to – kaže Ljuljzim – Najvažnije je da je s nama, da se pored živih roditelja ne potuca po domovima za siročiće.Samo da znaš, siromah sam čovek, al sam, opet, mnogo bogat, deca su najveće blago.