Magazin

Heroina koja čuva Jagodinu od litijumskog ekocida: „Sedeći narod“ čeka da mu „ludi i dokoni narod“ obezbedi opstanak

jagodina

Rat u Ukrajini, nuklearna pretnja, najava velike gladi i smrzavanja, masovne dojave o postavljenim bombama po Beogradu… Spoljna politika i njen primat u odnosu na brojne unutrašnje probleme. Jedno bez drugog ne ide. To su dva, vrlo delikatno uvezana vitalna organa države i društva, naše lice i naličje.

Dok nije buknuo i eskalirao istok Evrope, mi smo konačno krenuli da se budimo iz sna u kojem nas državni vrh nije prodao multinacionalnim korporacijama kao posve potrošnu robu koja ne pravi naročitu razliku.

Počeli smo da saznajemo i shvatamo problem Rio Tinta, njenih ćerki firmi ili kompanija usko vezanih za maticu iz Australije odnosno Britanije, ali i probleme drugih rudarskih korporacija koje stižu u Srbiju u potrazi za blagom. To blago danas se naziva litijum, pronađen u dolini Jadra, ali i u Pranjanima, Dobrinji, Koštunićima, Blacu, Jagodini… Osim litijuma, ne sme se zaboraviti ni kompanija Dandi i njihova glad za zlatnim žilama i žilicama koje skrivaju predivne Homoljske planine poput kakvog prirodnog oklopa.

Rasprodati smo i predati na milost i nemilost i zato je bilo osveženje probuditi se, izaći na ulice i stati uz rame ljudima koji ne žele da pobegnu, ustuknu i prodaju svoju dedovinu za neke prljave novce shvatajući vrednosti duha, kulture i tradicije koje su ovaj narod održale kroz vekove osvajačkih ambicija.

Ta spoljna, geopolitika, prisilno je iz naše svakodnevice, svesti i savesti amputirala problem ekologije, zagađenja i eksploatacije litijuma. Umesto da rešavamo svoje dvorište, mi se umećemo u sukob Rusije i NATO-a. Imamo domaće sitničare i strane profitere u sopstvenom dvorištu, maksimalnu korupciju, rasprodaju i svesno uništavanje vitalnih resursa dok se zagledani u Putina mrštimo na pomen Bajdena, Šolca i drugih Makrona.

Upravo zbog svega ovoga, od neizmerne je važnosti vratiti u javno mnjenje temu Rio Tinta i drugih belosvetskih usisivača tuđih rudnih bogatstava. Ukoliko ne želimo površinu Meseca na plodnim oranicama, to je naša istorijska dužnost, naš intergalaktički rat i mitski sukob za spas čoveka i prirode, a ovaj skučeni uvod je nekakava minijaturna, prozna epopeja o ljudima koji ne odustaju i bore se i onda kada ih niko ne vidi i ne čuje.

Samo što smo počeli da se budimo i provirujemo glave iz mračnog podruma, nakon domaćih izbora bez izbora i početkom rata u Ukrajini opet smo, poput Jovana kojeg u filmu „Podzemlje“ Emira Kusturice tumači neponovljivi Srđan Todorović, odabrali povratak u isti taj tamni podrum, u sigurnost pa makar bila i lažna.

Portal Luftika ne želi da sedi po strani, da ćuti i odmara dok neko direktno radi protiv svih nas. Naprotiv, mi ćemo se truditi da predstavimo prvoborce, ljude iz naroda, jedne od vas koji mogu sve nas skupa inspirisati da budemo ljudi, dostojanstvena bića koja znaju ko su, šta su, u šta veruju, šta čuvaju i zbog čega se bore.

Možda niste znali da su sela oko Jagodine takođe ugrožena jer je pažnja javnosti najviše bila okrenuta Gornjim Nedeljicama i okolini Loznice. Nema mesta u Srbiji koje nije životno ugroženo putem vode, zemlje i vazduha.

Sada smo razgovarali sa Ilijanom Čuturom, profesorkom Fakulteta pedagoških nauka i predstavnicom „Eko brigade“ iz Jagodine koja je deo zajedničkog fronta okupljenog u nazivu Savez ekoloških organizacija Srbije (SEOS).

Pitaću i Vas, kao i sve aktiviste sa kojima sam razgovarao, da li je bitka protiv Rio Tinta dobijena, da li je na pauzi ili je neprestana i ne nazire joj se kraj? Pitam zbog navodnog odlaska kompanije uoči izbora. Kako su oni, izbori, (valjda i konačno) završeni, a cena litijuma po rečima predsednika vrtoglavo raste na svetskom tržištu, da li mislite da je povratak ove kompanije na velika vrata u našu zemlju fantazija ili realnost?

Ako nije bilo do sada, sada je već potpuno jasno da bitka protiv Rio Tinta i svih drugih kompanija koje imaju istražna prava nije dobijena. U javnosti se zapatio jedan mentalni parazit da mi treba da se borimo s nekom kompanijom, a ništa nećemo da uradimo sve dok se obaramo s pogrešnima. Šta se desilo? Vlast je dala istražne dozvole a onda se potpuno sklonila u kraj i prepustila da se narod obara sa nekom firmom. Narod očekuje rešenje od nadležnih institucija Republike Srbije, a ne od bilo koje firme.

Svedoci smo toga da se stalno govori kako su „bivši“ dali dozvole, i jesu dali neke. Ali zar neko misli da smo ludi, da smo nepismeni, da ne umemo jedan datum da pročitamo? Evo, za jagodinsko istražno područje dozvola je data u martu 2021. godine, to piše na dokumentu koji je izdalo nadležno ministarstvo. I kada nam se putem medija lako, da se ne trepne, u oči saopštava da je dozvole dala bivša vlast pre više od 10 godina, ja gledam i ne verujem kako je moguće da oni koji to izgovaraju duboko veruju da su narodu svrake mozak popile. Da, u to duboko veruju i tako se i ponašaju.

Dakle, ne da bitka nije dobijena, nego se neprestano otvaraju i novi problemi, pljušte dozvole za razne rabote – rudnike litijuma, zlata, za kamenolome, pa na kraju i za zgradurine po gradovima.

Cena litijuma koju pominjete jeste dobra. Mi ćemo imati rudnu rentu od, valjda, 4%. A što neko ne kaže da mi u stvari prodajemo strancima litijum, zlato i sve ostalo sa popustom od 96 posto? Plus dobijamo stravično zagađenje. To je prava istina. Onaj ko to predstavlja kao ćar za Srbiju, nije sa navežbao matematike. Zamislite da neko dođe kod seljaka i pita: „Kol’ko, prijatelju, vredi žito sa ove tvoje njive?“ Seljak kaže, hiljadu evra. A ovaj mu kaže: „Daj mi da je ja radim i od svake žetve dam ti četr’es, a u avliju ću da ti bacam đubre“. I seljak srećan, pevajući ide kući i kaže ženi: „Sunce ti, ženo, koliko smo bogati.“ Gde se uči takav račun? Ovo je problem sa zdravim razumom.

Ljudi u Srbiji mahom nisu svesni šireg problema uobličenog u nazivu jedne korporacije zvane Rio Tinto. Retko ko zna da i Jagodini preti ekocid jer je u 22 jagodinska sela država dozvolila istražne radnje ovoj kompaniji, iako sam Grad Jagodina nije dao dozvole. Kakva je sada situacija nakon više od godinu dana borbe i možete li nam predstaviti problematiku Jagodinaca sa Rio Tintom?

Mnogi još uvek misle da je obustavljeno sve vezano za Rio Tinto i druge kompanije i da je stvar rešena. Međutim, u okolini Jagodine, i na mnogim drugim područjima (Levač, Dobrinja, Pranjani, Valjevo, Kraljevo) nikada nije ni figurirala kompanija Rio Tinto nego neke firme sa drukčijim imenima, tako da se obustavljanje istražnih radnji ne odnosi na ove delove Srbije. 

Jagodinsko istražno područje nadovezuje se na rekovačko i ukupna površina je oko 270 kvadratnih kilometara ili 27 hiljada hektara. U okolini Rekovca već su rađene istražne bušotine.   

Da li su lokalni meštani svesni šta se događa i koliko vi iz Eko Brigade uspevate da im predstavite istinitost i ozbiljnost problema?

Prošlog proleća i leta obišli smo sva sela koja potpadaju pod istražno područje i držali tribine kako bismo ljudima predstavili činjenice. U nekim selima odziv je bio dobar, u nekima je bilo više nas nego meštana. Neki ljudi razumeju važnost problema, drugi su uvereni da narod neće dozvoliti da se Srbija pretvori u rupu i zatrovano đubrište. Samo mi nije jasno, kada neko kaže da ne brine jer narod to neće dozvoliti, gde vidi sebe? Izvan naroda? Ili sebe ubraja u „sedeći narod“ koji čeka da mu neki drugi „ludi narod“, „dokoni narod“, obezbedi opstanak.

Naravno, pošto su sela na udaru (hvala Bogu, još se niko nije zlu dosetio da kopa rudnike usred gradova), značajno je to što su sela zapuštena. U njima ljudi nemaju osnovne uslove za život. Samo ću reći da se za vodu snalaze kako znaju i umeju, a o ostalom neću ni da pričam. Česta je potpuno pogrešna predstava o idiličnom životu na selu. Taj život je mukotrpan, ljudi nemaju perspektivu, Ministarstvo za brigu o selu sakrilo se u mišiju rupu po pitanju rudarenja i ponaša se kao da se nalazi u Butanu, a ne u Srbiji.

Zbog svega toga ima i onih ljudi koji će rado prodati svoja imanja da bi pokušali da počnu novi život u kojem će imati perspektivu za svoju decu. I to je taj dobro pripremljeni završni potez: selo je toliko zapušteno da stoji na ivici potoka i balansira na jednoj bangavoj nozi, i samo je ostalo da ga malo pogurate nogom u zadnjicu i da završite posao.  

Imate li ikakvu saradnju sa predstavnicima lokalne vlasti po ekološkim pitanjima i da li je možda Dragan Marković Palma izrazio bilo kakvo interesovanje za ovu temu?

Evo pitanja koje odražava balon u kom živimo i hvala što ste ga postavili. Niko ne pita za nekog gradonačelnika ili funkcionera u nekim drugim gradovima i opštinama, a kad se pomene Jagodina, odmah „Palma pa Palma“. Da li imamo saradnju? Nemamo nikakav direktan kontakt. Imali smo saradnju sa sistemom gradske uprave kada su nam bili potrebni overitelji za narodnu inicijativu i, možda će ovo razočarati mnoge, ali gradska uprava je bila više nego korektna. Overitelji i njihov šef su divni ljudi. Sa službenicima smo doručkovali i pili kafu, pa ako se oni smatraju elementom lokalne vlasti, onda smo imali dobru saradnju.

Kako biste ocenili i koliko Vam znači saradnja u okviru SEOS-a? Ima li u toj organizaciji predstavnika koji se bave problemom Homoljskih planina i kompanijom Dandi?

SEOS je naša kuća i jedina nada da se možemo izboriti zato što okuplja ljude koji nemaju drugog interesa nego da sačuvaju ovu zemlju od grabljivaca. Okuplja ljude različitog porekla, različitih uverenja, ljude koji u tim razlikama vide bogatstvo. SEOS i sarađuje sa mnogima ne tražeći dlaku u jajetu i ne izazivajući kavgu da bi dokazali ko je glavni, jači i pametniji. U našim redovima su organizacije koje reaguju na problem litijuma, ali imamo tesnu saradnju i sa ljudima koji se bave problemom Homoljskih planina. Važno je reći da nismo razjedinjeni, da sarađujemo i pomažemo se. Razumemo jedni druge, u svima je egzistencijalni strah koji je mnogo veći od ekološke platforme.

Energija u građanima je utihnula (makar je takav moj utisak kao nekome ko je rođen i živi u Beogradu) nakon ovih izbora, početkom rata u Ukrajini, pa čak i dolaskom proleća. Ukoliko zatreba podrška šire javnosti i građanstva, ukoliko ponovo dođe do blokada saobraćajnica, očekujete li masovnost na skupovima kao krajem prošle godine?

Najveći deo naroda, imam utisak, očekivao je da je problemu došao kraj. Umorni su ne od hladnoće, stajanja na blokadama i skupovima… Umorni su od razočaranja što nije došlo do konačnog rešenja. Umorni od bombardovanja mozgova: „biće rudnik“, „neće biti rudnik“, „ipak sam pogrešio“, „nisam pogrešio“, „Vlada je donela lošu odluku“, „nećemo da ugrožavamo više života no koliko je planirano“, a koliko je planirano – nećemo da vam kažemo. Nemamo Vladu, nemamo Skupštinu, i to je deo „hlađenja“ problema. Kompanija saopštava javnosti da bi malo da nastave da rade jer su izbori prošli, a nema ko da im odgovori i ovo je jedan dobro tempiran vakuum u kojem deluje da je energija opala, a zapravo nema ključnih instanci kojima narod može da se obrati. 

Kako do budnog, aktivnog, nepotkupljivog i dostojanstvenog građanina kome je stalo da brani svoju zemlju?

Ovo pitanje ima manje od sto slova, a sublimira teška, filozofska potpitanja. Ko ume da odgovori na ovo, taj bi mogao biti izabran za planetonačelnika planete. Možda je moja profesionalna deformacija, ali mislim da se sve ovo može postići samo obrazovanjem. Kad kažem obrazovanje, ne mislim samo na školu, nego i na kulturu u celokupnom društvu. Na medijski prostor, na muziku kojoj izlažemo decu, na razvijanje svesti o svemu što je značajno.    

Zašto naši ljudi uporno glasaju za političke opcije koje po svemu viđenom štite i zastupaju interese stranih kompanija u odnosu na sopstveni narod? Da li je zapravo bilo drugačijeg izbora?

Mislim da je narodu dojadila atmosfera kataklizme, sukoba, optužbi i afera. Narod je poslao veoma jasnu poruku svim političkim akterima da se već jednom opamete i da rade ono za šta ih narod plaća. Opozicija je anemična, neorganizovana, pojedine stranke su ustale iz groba kao pokojni Toza. Naši ljudi su svojim glasanjem opomenuli pokojnog Tozu više nego što su dotadašnjem i sadašnjem predsedniku ukazali poverenje.

Pokazalo se da je narod jako pronicljiv i da je verovatno glasao za loše a poznato, bolje nego za loše a nepoznato. U kampanji su maltene svi pričali iste stvari koristeći ih kao sigurnu banku za kupovinu političkih poena, i šta se dogodilo čim su se pogasile sijalice na izbornim mestima? Razbucali su se istog momenta. Sad nešto mislim, daleko bilo da su pobedili pa se onda razbucali.

Sve mi to liči na dobru svadbu za koju su prijatelji potrošili grdne pare „da se čudi selo“ ali nisu uspeli da izdrže do kraja nego se potukli dok su svatovi još tu. Tad nastaje masovna tuča, sruše šatru, prevrnu kazan, i padnu im ražnjevi u pepeo. Bruka. I šta sad? Sad one seoske alapače koje su pametovale mesecima pre svadbe da tu nema ’leba jer se prijatelji ne podnose, seire. Tako su nam prošli i izbori.

Kakvu strategiju priprema Eko Brigada i SEOS u narednom periodu s obzirom da su potpisi putem inicijative koju je pokrenula organizacija Kreni Promeni prikupljeni i predati nadležnim organima? Može li se u Srbiji putem institucija bilo šta uraditi u borbi protiv krupnog kapitala?

Radićemo dalje na informisanju naroda o tome šta se zbiva, okupljaćemo se, kao i do sada, na ugroženim mestima kako bismo jedni drugima jasno stavljali do znanja da smo svi zajedno. Što se tiče institucija, moraćemo da sačekamo formiranje Skupštine da bismo uopšte imali kome da se obraćamo.

Profesor ste na fakultetu, radite sa mladim ljudima. Kako ocenjujete zainteresovanost novih generacija za opstanak države i društva, a naročito za nagomilane ekološke probleme?

Najbolji deo našeg društva su mladi ljudi. Mnogo su zainteresovaniji za opstanak države i društva nego mi, što je prirodno. Pred njima je odluka da li će pakovati svoje kofere, amputirati neke značajne emocije i tako krenuti u svet.  

Studenti treba da budu aktivni, ali mladost nije laka. Moraju da uče, treba im vremena da se zaljubljuju, zabavljaju, planiraju gde će i kako će započeti porodični život, gde će se zaposliti. Mi smo dužni da svojoj omladini obezbedimo da se bave time. Zato mi treba da budemo u prvim redovima (na kraju krajeva, mi smo ovo i dozvolili, pa treba i da „pokusamo“). Mlade treba da predvode profesori, i danas zaista imamo priliku da na delu vidimo jedu sjajnu grupu univerzitetskih nastavnika, istraživača i prosvetnih radnika uopšte.

Ali kad ste već postavili pitanje o mladima, da prozborim i o starijima. Jako mi teško pada kad se o penzionerima govori kako se govori. Kad je u Jagodini potpisivana narodna inicijativa, uz one koji su tek postali punoletni, potpisivali su i ljudi u devetoj deceniji, koji pamte muku svojih porodica posle Drugog svetskog rata. I njima je oduzimana zemlja, otimane su kuće, radnje, imovina, sve pod parolom da je to nužno da bi država procvetala. Zato kod njih ova nova priča o procvatu nema prođu.

Vidite li u tim mladim očima strast, žar i želju da sačuvaju i istinski unaprede svoju državu i društvo u narednim godinama, ili se i njima kiselo smeši epitet „propale generacije“ i emigranata?

Vidim posvećenost, želju za učenjem i stabilnim životom. Ne želim da verujem da su ovako mlitavi kao što smo mi. S druge strane, vidim da „pod moranje“, a ne iz ubeđenja, mnogo mladih prihvata sve anomalije ovog društva. Ako žele da se zaposle i žive iole pristojno, imaju dva puta: preko granice ili u stranku. I mi pristajemo na to. Pristaju neki podgojeni direktori pred penzijom, pravdaju se da im je naloženo da prime na posao nekog drugog, pristaju neke nedoučene načelnice jer su svoju decu zaposlile pa ne smeju da pisnu, pristaju i svi šefići jer je svako već ućario pa ćuti. 

A na vrhu još bolje. Kad student vidi samo par ministara, onu što ne zna da čita, one što su kupili diplome, one što im ni kupljena diploma ne treba – u šta da veruje? Da njegova škola ovde vredi ili da bi bilo bolje da potraži sreću što dalje odavde?

Znači, kad pričamo o mladima, odričemo svoju odgovornost, što se u mom kraju kaže, načisto funjarski. Izračunajte sami koliko su godina imali mladi kad je sve ovo počelo. Vozili su bicikle s pomoćnim točkićima. Mi smo tada bili mladi i pristali smo da narednom naraštaju ostavimo haos.

Osim što ste redovan profesor na Fakultetu pedagoških nauka, Vi se godinama bavite i poljoprivredom. U vreme kada nam najavljuju žestoku glad, kada cene gotovo svih prehrambenih proizvoda višestruko rastu, naši politički rukovodioci se prema svojoj plodnoj zemlji Srbiji i seljacima koji vekovima čuvaju svoja imanja odnose kao prema neprijatelju, prema smetnji „modernizaciji i ubrzanom razvoju“ kako često imamo prilike da čujemo. Ima li sa takvim odnosom države ikakve budućnosti za poljoprivrednike ili isključivo za strane rudarske korporacije i njihove podizvođače?

Iako imamo malo poljoprivredno gazdinstvo, ne mogu da kažem da se bavim poljoprivredom.  Moja porodica se bavi time da očuvamo kuću i imanje koje nam je predato u nasleđe, a poljoprivredom se bavimo jer je sramota da nam njive budu zaparložene i zakorovljene. Sramota pred precima i naslednicima, a greota pred Bogom. Naš čukundeda Tanasko je poginuo na Ceru, pa je njegov sin Gvozden kao momče od 14 godina nastavio da sadi i radi. Od tad do danas, još četiri generacije su naslednici ne njiva i avlije, nego duhovnog nasleđa koje je tu ukorenjeno. To ne možete menjati za novac, to je deo vaše ličnosti i identiteta.

Ja sam doktor nauka i profesor samo zato što smo imali zemlju. Fakultet sam upisala 1991. godine i zaista sam se školovala zahvaljujući tome jer su moji roditelji, kao i svi ostali, primali po pet maraka. Znači, za poljoprivrednike uvek ima budućnosti.  

Ali bilo koja vlast koja ne ume da napravi program razvoja ove države po osnovu naše zemlje, šuma, ljudi i vode, u vreme kad preti glad, nego zauzima kurs da je mnogo važno i isplativo da uništimo ono od čega smo vekovima živeli – ta vlast je ili nesposobna ili ima neke nepatriotske motive.

Imate li poruku za ljude koji pročitaju ovaj Vaš intervju? Šta nam je činiti, svima nama, kojima je Srbija u srcu i koji bi voleli da se njena zemlja, voda i vazduh sačuvaju od svetskih lešinara koji jure za plenom i profitom bez obzira na sve negativne posledice?

Imam poruku.

Čitajte kad god možete, posadite baštu i učinite sve što je do vas da biste bili i ostali slobodni ljudi.

Prvoborkinja u odbrani od Rio Tinta: SNS je đavolja vojska – mnogi koji neće rudnik, hoće Vučića

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

PARTNERI SAJTA


4.2K Shares
4.2K Shares
Share via
Copy link