Počela sam loše da spavam. Menjam visinu jastuka, pravim od njih kulu, pa od kule kad mi se vrat ukoči ravnicu, onda shvatim da mi ravnica ne odgovara, i da bi bilo najbolje kada bih uspela da naslažem neku visoravan za moj krivi vrat.
Ako ne ide, izdignem se i onda tako sedim u krevetu, čekajući da me sedenje umori, da zaspim.
Ako ni to ne ide, popijem pola bensedina, da bih ubrzo shvatila da mi je pola ništa, baš kao što je i u životu pola ništa. To “na pola” ne valja. Ili spavaš ili ne spavaš. Ili živiš ili se samo tripuješ da živiš.
Kad pregrizem zubima tabletu na pola, uvek pomislim: Što uvek nešto umrvljuješ? Što zubom na pola? Hoće li uzimanje cele tablete promeniti nešto osim činjenice da ćeš zaspati prvi put posle deset dana?
Biti “na pola” je najgore, nit nastavi da te boli da rikneš, nit je postalo dobro da dišeš ko čovek.
Mislim da sve ovo ima veze sa velikim bračnim krevetom i komadom dušeka koji zauzimam svojim telom već pet godina, u istoj sobi, kraj istog zida i istog prozora, sa istim pogledom za oči kad ležem i kada ustajem. Možda bih ga malo i pomerila, obrnula ga u drugu stranu, ali ne vredi onda sputava vrata da se otvore. Nikada nisam volela spavaće sobe. Valjda zato što malo i slabo spavam.
Danas sam mužu rekla da ću uzeti sekiru i iseći ga na komade. Tek kad ga onako znojava i zadihana u delovima budem izbacivala kroz prozor na travu čini mi se da ću prodisati. I to u dovoljnoj meri da shvatim zašto sam to uradila.
Baš u taj krevet, baš na tu stranu bliže prozoru sam legla nakon tatine smrti, nakon sahrane, i svaki naredni dan nakon toga. Sa tog mesta sam najbolje mogla da čujem njegov drndavi pežo, dolazi iz ranog jutra da srkne jednu kratku kafu. Tu sam ležala kada sam želela da me nema, da upadnem u dušek i pojedu me federi, tu sam ležala onda kada sam morala Srnu da ostavim u bolnici na jednu noć, upio suze za hiljade majki, tu sam legla posle gastroskopije, tu sam ležala svaki put kada sam mislila da je svet i ja sa njim krenuo u kurac.
Kada ležem u njega uveče osećam kao da se vraćam na mesto zločina.
Ne želim da kupujem dodatne jastučiće, ne želim da se u njega ušuškavam u svilenim spavaćicama, ne vodi mi se u njemu čak ni ljubav. Samo legnem, strpam jastuk među kolena i čekam da svane.
Psihoterapeuti bi rekli menjaj sebe, a ne okruženje.
A ja mislim da čovek treba da menja sebe uvek, ali i okruženje kada mu ono postane turobno. Da se ne cementira tamo gde se davi.
To je onda život na pola. Znaš da ti nije dobro, ali ostaješ jer ti je ipak poznat prostor.
Koliko je samo ljudi tužno zbog prihvatanja principa življenja “na pola”.
Kao, jeste mi muž malo prek, ali ipak zarađuje, jeste mi ovde loše okruženje, ali bar ne plaćam kiriju, jeste gazda kreten, ali je plata dobra, jesam ovde često tužna, ali gde ću sad u 40-tim, boli me glava od zajednice, ali bar čuvaju dete, jeste da ne spavam dobro u krevetu, ali toliko sam ga skupo platila… Ljudi su stalno na pola, taktiziraju, odmeravaju, tange za frange, plivaju u mutnoj vodi, dave se.
I onda dođe loše san.
Pluća puna zemlje.
Dođe gledanje u zid, kad bi trebalo da spavaš.
Dođu suze. Kratak dah. Dođe preispitivanje gde sam izgubio tolike godine, dođe gnev, bes, ljutnja, krivica. Dođe želja da sekirom raspičkaš sve.
Stigne te sve ono “na pola” što si radio, plašeći se da celog sebe daš, makar izgorio ili se ponovo rodio.
Kada sam mužu obznanila da ću izlomiti krevet i baciti ga kroz prozor shvatila sam da je to jasna poruka da treba da prestanem sa životom “na pola”jer ću postati još besnija.
Jebo velik bukov krevet, ako nemaš sna, ako te podseća na loše.
Jebo besplatan stambeni prostor, ako ti ždere vitalnost.
Jebo tihu ulicu, ako u toj tišini sve iz tebe vrišti.
Jebo kofer ako si ga kupio da stoji u hodniku.
Jebo sve što si do sad sanjao, ako samo na tom ostane.
Jebo menjanje sebe, ako te turobno okruženje stalno vraća na startnu poziciju.
Jebo sve ono u šta se cementiramo, misleći da je sigurna baza dobro izliven cement na nekoliko kvadrata.
Sigurna baza je uvek i samo tamo gde te cementira ljubav, gde te cementiraju jutra kojima se raduješ, gde te cementira san u koji lako upadaš, gde te cementira ono “sve” jer “na pola” je isto kao i ništa.
A šta će ti to?
Autor: Jovana Kešanski/Lola magazin
Dodaj komentar