Ibra nikada nije bio samo još jedan fudbaler. Njegova posebnost nije samo u beskrajnom talentu, već i u životnom putu i sudbini koja je za njega imala drugačije planove.
Švedski napadač Zlatan Ibrahimović odlučio je ovog leta da prekine igračku karijeru i toliko toga je proživeo da može da napiše još jednu knjigu.
Imao je burnu sportsku karijeru, ali i privatno se suočavao sa brojnim problemima, a jednu od najtežih životnih epizoda opisao je u knjizi „Adrenalin: Moja neispričana priča“ gde se dotakao smrti svog brata Sapka koji je nažalost preminuo u svojoj 42. godini od leukemije i to je razumljivo veoma pogodilo Zlatana.
Upravo njemu posvetio je jednu od tetovaža na telu: „Ne želim da razmišljam kakav ću biti kad ostarim i kako će stariti moje tetovaže, namerno sam ih istetovirao na leđima da ih ne bih gledao. Nemam tetovaže na nogama, tu su samo ožiljci zbog mog stila igre i moje fudbalske istorije. Na ruci sam istetovirao datum rođenja mog brata Sapka koji je umro u 42. godini, 30. april 1973. Leukemija ga je odnijela za samo 14 meseci zato ne želim da razmišljam o budućnosti i koncentrisan sam isključivo samo na ovaj trenutak, na sadašnjost“, piše u knjizi švedskog napadača.
„Pokušavam da ne protraćim ni sekunde i trudim se da budem što je moguće bliži svojim sinovima i da provodim vreme s njima i s ljudima koje volim jer znam da život leti i da je dovoljan jedan ljekarski pregled da se sve zauvek promeni“, napisao je Ibrahimović u svojoj knjizi.
„Kad sam pitao Sapka kako je primetio da je bolestan, ispričao mi je da je hodao ulicom i da je odjednom počeo čudno da se oseća, kao da tone u trotoar. Osećao se kao da je pod vodom, nije mogao da diše. Otišao je odmah u bolnicu i podvrgnuo se nizu pretraga, njemu nisu ništa rekli. Narednog dana, lekar je nazvao mog oca i sve mu ispričao“, pitao ga je kakva je u pitanju leukemija i dobio je odgovor „agresivna“, a nažalost stanje se nakon početnih terapija nije popravljalo, štaviše deluje da mu se samo pogoršalo.“
„Sapko je počeo s terapijama, ali mu se stanje u nekoliko meseci pogoršalo. Vratio sam se iz Pariza gde sam igrao i zatekao ga otečenog, bez kose, već se teško kretao. Bilo mi je jako teško da ga gledam u takvom stanju. Nisam bio spreman. Morao je da pije gomilu lekova kako bi se osećao bolje, ali bilo je to tek nakratko. Tata ga je odveo u kupatilo pa se vratio u dnevni boravak i prvi put mi priznao: Nema nade. Pogledao sam ga i shvatio ozbiljnost njegovog pogleda. Nisam mogao da dišem, ni da progutam. Ali, kako? Sapko mi je davao nadu, a tata mi je oduzimao. Sa svom fizičkom snagom koju sam imao, sa svim novcem, sa svim poznanstvima, nisam mogao ništa da učinim da pomognem bratu. Osećao sam se potpuno nemoćno, kao apsolutna nula. Bio sam uništen“, kazao je u potresnoj ispovesti Zlatan.
„Sapku se stanje dodatno pogoršalo, odveli smo ga u jednu ustanovu, ali je tu ostao samo sedam dana. Nije mu odgovaralo. Tada je tata odlučio da ga vrati kući. Samo što je on bio iscprljen od bola i napora kojima je bio izložen dok je negovao sina, 24 sata dnevno preko godinu dana. Nije se odvajao od njega ni na minutu. Oslabio je, više nije mogao ni da ga podigne iako je Sapko već tada bio lagan kao perce. Bio je primoran da ga vrati na kliniku. Krećem prema klinici, zovem tatu, on izlazi odatle i kreće mi u susret pa zajedno odlazimo do Sapkove sobe. Već je u komi. Nepravilno diše. Tata mi objašnjava da se produžavaju intervali između jednog i drugog udisaja. Sedim u podnožju kreveta, ali teško mi je da pogledam brata, ne mogu, samo slušam dah koji se produžava. Nakon 15 minuta, tata govori: Eto, gotovo je… Šta? Ne diše više“.
„Sapko je sačekao da dođem pa onda umro, želeo je da budem tu, pored njega. Apsolutno sam ubeđen u to. Do kasno sam spavao, doručkovao bez žurbe radio sve natenane, ali on me je čekao. Tek kad sam stigao, nakon deset minuta, moj brat je udahnuo poslednji put. Tata ustaje da bi ga pokrio plahtom, a ja ga zaustavljam: „Ne, ne diraj ga. Neka neko drugi to uradi“.
Sahrana je održana po muslimanskim običajima, a za spuštanje u raku otac Zlatana Ibrahimovića odabrao je šest najbližih ljudi. I sam je bacio prvi komad zemlje u grob…
„Zatim je red na mene, i ja činim isto, jednom, dvaput, ali dalje ne mogu. Puštam lopatu da padne. Prekriti ga značilo bi prihvatiti da je mrtav, a u mojoj glavi Sapko je još bio živ. Ne mogu da priznam da ga više nema. Bio je premlad, bio je moj brat. Pridružujem se porodici i plačem okružen njima. Tata nije pustio ni suze. Narednog dana vratio se sam na grob i plakao ceo dan, od jutra do večeri. Objasnio je: Uradiću to još samo jednom i više neću“, zaključio je Zlatan u knjizi koja je prodata u ogromnom tiražu.
Izvor: Mondo
Dodaj komentar