Turistička putovanja ne znače samo beskrajna izležavanja na plaži, nisu to ni oni dugi pogledi ka znamenitostima i uživanja u drugačijoj kuhinji. Često na toj listi izuzmemo značaj novih poznanstava, neobičnih ljudi i njihovih čudnih sudbina kroz koje mnogo naučimo i o sebi samima.
Na Fejsbuk grupi „Grčka info“ objavljena je jedna kratka priča i iskustvo čoveka koji i pored privatne nekretnine u Hrvatskoj za svoj odmor bira različite destinacije po Grčkoj.
Njegovu zanimljivu priču objavljujemo u celosti.
„Pitaju me zbog čega se svake godine ‘mlatim’ po grčkim ostrvima, kada imam gajbu u Istri i mogu za Dž na more? Osmehnem se i svakog puta im ispričam po pričicu sa akutualnog letovanja, kao razlog odlaska u Grčku, (mam već lepu zbirku pričica).
Ovogodišnja počinje ovako: Naksos, drugi dan boravka na njemu. Već smo obišli Santorini, Ios i obe Koufunisije, kao i Irakliju. Odlučujemo da iznajmimo automobil i obiđemo kopnenih deo ostrva. Određujemo ciljne tačke i polazimo u planinu. Izabrali smo dva sela sa autentičnim načinom života u brdu, (čitaj jagnjetine radi).
Slušamo radio stanicu Kosmos, uživamo u krajoliku, otvorili smo sve prozore u autu. Put klasičan, ostrvski, grčki, izlokan, vijugav, uzak, sa nepreglednim krivinama i malo mesta za mimoilaženje.
Stižemo u udaljenije selo, Filoti i jedva pronalazim mesto za parkiranje u ‘mršavom’ hladu. Spuštamo se pešice nizbrdo i pažnju nam privlači šarenilo zanatskih proizvoda ispred male radnje. Pravimo fotke I u tom trenutku izlazi čikica, nasmejan, vlasnik radnje. Na jeziku koji podseća na engleski, kaže da će da nas slika zajedno ispred radnje, a i da možemo da slikamo i unutrašnjost dućana.
Zahvaljujemo se na grčkom i naravno, počinje razgovor. Kada saznaje da smo iz Srbije, menja izveštačeni osmeh i ‘prodavačku’ ljubaznost u setni izraz lica. Bukvalno nas uvlači u unutrašnjost radnje i na grčkom, uzbuđeno počinje bujica rečenica, emocija, mimike i gestikulacije. Pretura po fiokama na svom stolu, traži, lista papire i prevrće fascikle.
U moru reči, od kojih svaku treću mogu da razumem, shvatam da je bio u Republici Srpskoj, i na Kosovu. Za vreme bombardovanja. Bio je član humanitarnog konvoja. Prevozio je pomoć za žrtve bombardovanja alijanse NATOa. Pokazuje nam srpsku zastavu i šajkaču. Nabraja gradove u Bosni i Hercegovini i na Kosovu I Metohiji koje je obišao i dovezao humanitarnu pomoć. Konačno, onako usplahiren i vidno uzbuđen, pronalazi to što je tražio. Pokazuje nam zahvalnicu manastira Tvrdoš, za svoj nesebičan trud i humanost.
Onda vadi dve fascikle, u njima dosijei sa fotografija dva dečaka. Ime, prezime, datum i mesto rođenja. I ostali lični i porodični podaci. Administrativna hladnoća obrazaca. Prvi dečak je ostao bez oca, na Kosovu i Metohiji. Drugi, je ratno siroče iz Bosne i Hercegovine, iz Republike Srpske. Pokazuje uplatnice. Šta si plaćao? – pitam ga. Slao sam svakog meseca novac obojici, izdržavao sam ih.
Obojicu, tri godine. Dok prevodim Ljilji sa grčkog, shvatam da ona plače. I, istovremeno, vidim kako se iz ugla oka ovog dobrodušnog čoveka kotrlja kap i blista kao kvarc. Izmeštamo se, vreme i prostor se sažimaju i ono što je bilo, kao da se dešava ponovo pred nama. Ovde je tamo, juče je danas…Pucaju nas emocije. Ljudskost, dušebrižnost, davanje kao način života…Život koji piše priče…Ljudi obuzeti sobom, čitaju neka druga štiva….
Ostajemo u svečanoj, nezemaljskoj tišini, svako sa svojim mislima, a čikica i u uspomenama koje ga obhrvavaju. Koliko dobrote može da stane u ljudsko srce….
Mističnost dešavanja prekidaju turisti koji ulaze u radnju i pitaju za cene predmeta izloženih ispred. Katapultirani iz viših duhovnih svera obresmo se u ovozemaljskom bitisanju. Ali magika trenutka ostaje zauvek. Kao dar, kao hrana za dušu, kao vera u dobrotu…
Nemci odlaze ( koincidencija?!?), ne kupivši ništa. Ljilja pita šta se desilo sa dečacima? Gde su? Šta rade? Gde žive? I tada videh najtužnije podizanje ramena, kao nemušti znak da ne zna. Nije u kontaktu sa njima. Pa to je bilo pre 20 i više godina!
Ljilja mobilnim fotografiše oba dosijea dečaka i zahvalnicu manastira Tvrdoš. Čikica ne dozvoljava da slika i uplatnice. Želi da ostane anoniman, kao i svota koju je plaćao. Ispoštovali smo njegovu želju. Zato je ‘čikica’ u tekstu, bez imena.
Kupujemo prelepi karaf i dugo se opraštamo od ovog humanog Čoveka. Gubimo se u paukovoj mreži uličica ovog predivnog sela. Fotografišemo, kupujemo, ćaskamo. Odlazimo u tavernu, koju nam je čikica preporučio. Biramo jagnjetinu, vino i meze.
Dok čekamo, Ljilja ponovo gleda fotografije dečaka. Odjednom, odlučuje da pozove sestru od strica, koja je iz Prištine, a koja se preziva isto kao i dečak sa fotografije. Posle par minuta kurtoazne razmene, Ljilja prelazi na stvar. Pita za Acu. Nena odgovara da ga poznaje. On je inženjer. Dobar dečko, kaže. Nas dvoje zamrznuti za stolom. Ljilja ponovo počinje da plače i pokušava da složi donekle razumljivu rečenicu. Odgovara na pitanje zašto nas baš on zanima. Nena kaže da ima broj mobilnog Acine majke. Prekidaju razgovor, da bi Nena pozvala tu ženu.
Dok nas dvoje u neverici pokušavamo da objasnimo sinhronicitet, Ljilja dobija fotografiju na mobilni. Na njoj je nasmejani čovek, sa bradom i zdravim, blistavi osmehom, od svojih 30+ godina.
To je Aleksandar, ‘vaš’ Aca, kojeg tražite – kratka poruka ispod fotografije. Ljilji drhti brada, oboje uzdišemo u neverici. Grlimo se. Shvatamo da svedočimo još jednoj životnoj priči, koju sam život može da ispiše, slikama. Neizdrž struji kroz svaku ćeliju naših tela. Da što pre pokažemo čikici Acinu fotku i da damo kontakt, kako bi se ponovo povezali. Nazdravljamo i trpamo hranu u usta.
Nena javlja da je poslala Acinoj mami čikicin mejl i broj telefona i da je Aca kazao da će sutra da ga pozove i napiše mejl. Kockice se slažu, nevericu zamenjuje osećaj ispunjenosti, sreća, ponos, zadovoljstvo, …kao kada završiš veliki posao. Nezavršen posao odvlači puno energije, setih se lekcije iz geštalta.
Završavamo ručak i vraćamo se u dućan. Pokazujemo fotku i objašnjavamo ko je to. Trenutak, za koji ne postoji reč koja bi ga opisala. Dugo gleda u fotografiju. Ljilja i ja naježeni. Bezvremenski, bezprostorno, vantelesno…. Svemir zatvara još jedan krug… Slučajnosti ne postoje… to je samo potpis Boga, kada želi da ostane anoniman..
Meni u glavi počinje da se odmotava Teslina vremenska spirala…dve fotografije iste osobe, u razmaku od preko dvadeset godina se superponiraju i shvatam koliko malo znam i razumem vreme….ljubav… čovečnost, ….davanje… Koliko toga mislimo da znamo i razumemo…. Dobijamo na poklon dve čaše za vino, ‘Acine čaše’.. Dugo se pozdravljamo i rastajemo sa čikicom…. kao stari znanci, ili smo već stari poznanici?!? Pričica će da dobije kraj kada se budemo videli sa Nenom i naravno, Acom.“
hvala vam na ovome