Nasmejanu, vedru, poletnu Subotičanku Marinu Ivezić (36), na prvi pogled svako bi mogao da zamisli u kancelariji, sa turistima, u inostranstvu na službenom putu i u još desetine poslovnih situacija za koje se i školovala, međutim, ona u rukama krije tajne prelepog zanata i pravi burek za koji svi kažu da je jedan od najboljih u gradu.
U pekari u kojoj je zaposlena kao buregdžija i vodi posao zajedno sa ostalim članovima porodice, mnogo se radi, mnogo se bureka napravi i za našu sagovornicu malo je predaha. Međutim, njoj to ne pada teško, naprotiv, testo mesi, vrti i baca s toliko elana i žara da bi svako poželeo da proba njenih ruku jelo!
A Marina je po struci menadžerka u turizmu, govori pet jezika, udata je, ima dete, i pekarski posao uz koji je rasla zahvaljujući roditeljima, ali nije birala kao primarni, postao je njena velika ljubav.
– Završila sam srednju medicinsku školu sa idejom da budem doktorica, ali sam se onesvestila na praksi tokom vađenja krvi. Shvatila sam da ne mogu da se bavim medicinom i onda sam upisala turizam, diplomirala sam i zvanično sam diplomirani ekonomista, menadžer u turizmu. Radila sam pet godina u turističkoj agenciji, mnogo sam volela taj posao, ali zbog okolnosti sam ostala bez posla.
Išla sam na razgovor u druge turističke agencije, jer sam mnogo želela da radim u struci, ali nisam imala sreće. U jednoj od turističkih agencija kada su čuli da moji roditelji imaju pekaru, rekli su: „Bolje se bavi porodičnim poslom“. To sam i učinila pre oko šest godina – kaže Marina Ivezić.
Osim nje i roditelja, u pekarstvu je i Marinin brat, bliski rođaci, ali i suprug koji je zahvaljujući njoj odlučio da promeni posao i bude buregdžija.
Priseća se mlada pekarka da je porodica uhodavala u posao pekara od malih nogu. Još dok je išla u osnovnu školu volela je da prodaje hleb, peciva i burek. U srednjoj školi je pomagala u pravljenju peciva. Praksu je imala svakodnevno, u „svojoj kući“, ali pre izvesnog vremena, odlučila je da završi i kurs za pekara. Razlog tome je što će njen otac za dve godine otići u penziju i potrebno je da pekaru vodi neko u struci, mada diplomu nalažu i druga zanatska pravila.
– Kada sam odlučila da se pridružim porodici u pekari, prvo sam radila prodaju. Tata je predložio da naučim da pravim burek i ispostavilo se da mi to odlično ide. Na kursu sam sve znala, jer je ipak praksa presudna i bitnija od teorije – kaže Marina.
Radni dan započinje u šest časova i radi sve dok ima potrebe, a potrebe, uverili smo se, zaista ima jer zbog dobrog bureka u pekaru „Dvojka“ dolaze i Subotičani s drugog kraja grada i svrate putnici koji su se uputili ka Kelelebiji odakle ulaze u Evropsku uniju preko Mađarske.
– Mogu da odem kući kada god hoću, ali radim puno radno vreme. Imamo, uz klasične vrste, i šunku, picu, lazanju, meso sa gljivama, pileće meso, gljive trapist, kulen trapist, jabuku, i svi se jako traže. Burek se pravi od četiri kore, razvija se, vrti se oko glave.
Treba dosta prakse, ali kvalitet zavisi od brašna, koliko se testo odmara i još mnogo toga što podrazumevamo u ovom poslu. Čudno je ljudima, mušterije se frapiraju kada vide da žensko pravi burek, pitaju kako to i zašto ja pravim burek. A meni je zadovoljstvo, nije me sramota da radim – kaže Marina Ivezić.
Kada je bila trudna, priseća se da je bilo interesantno što od stomaka nije mogla da stane uz radni sto, ali je pravila burek i u osmom mesecu trudnoće. Ćerka, koja ima sada četiri godine, kada dođe u pekaru uživa da se igra sa grudvom testa.
U početku, kada je tek ostala bez posla u struci i počela da radi u pekari žalila je za starim poslom i nije bila oduševljena promenom.
– Bilo je teško, jer posao u turističkoj agenciji je bio predivan. Sedi se u kancelariji, piše, telefonira i putuje. Pričam engleski, španski, mađarski i razumem italijanski, sarađivala sam puno sa strancima. Kada bi mi neko sada sve to ponudio ne bih pristala, pre svega jer imam dete, a taj posao u turizmu zahteva puno putovanja i odricanja. Ali, oni koji ne mogu da se zaposle u struci ne bi trebalo nikada da gube samopouzdanje. Nigde nije idealno i u mom poslu sada ima mnogo toga lepog. Pre svega, najlepše mi je što su mušterije zadovoljne, kada dođu i kažu: „Kod vas je najbolji burek“ – zaključuje Marina.
– Mnogo sam proputovala dok sam radila u turističkoj agenciji, posetila sam Španiju, Italiju, Makedoniju, Češku, Francusku i druge zemlje. Posao koji sada radim je isto prelep. Plaćen je dobro jer je to zanat koji ne znaju svi i teško ga je naučiti, bez prakse ne može da se radi. Nije lako naći dobrog buregdžiju, a zanimljivo je da u porodici svi drugačije pravimo testo. Pravi ga moj suprug, tata i ja, a kod brata u pekari on, šogor i snaja. Kada jedem burek tačno znam ko ga je pravio od njih. Supruga sam naučila da pravi burek, a on je po struci veterinarski tehničar. Brat je medicinar – kaže Marina Ivezić za Blic.
Dodaj komentar