Goršatk Nedeljko Tomušilović (69) već 41 godinu živi u zemunici, divljini, daleko od ljudi, okružen divljim zverima.
Na taj drastični potez odlučio se krajem prošlog veka, kada se povukao u Dugo Polje kod Modriče. Društvo mu pravi uglavnom jedno mače, sa kojim deli hranu, brat ga posećuje povremeno, a informacije o svetu dobija preko radija.
Nedeljko je stanovnik planinskog predela, osamdesetih godina zatvorio je vrata civilizaciji i povukao se u samački život. Zbog bolesti koja ga muči već godinama za sebe kaže da je umro, ali da ga još uvek nisu sahranili.
Bio je oženjen, ima sina ćerku i unuke, ali nema porodičnu trpezu i porodični život, prenosi Blic.
Posle Titove smrti i raspada Jugoslavije odlučio je da se pozdravi sa svetom i nastavi život pod vedrim nebom, kućom od blata i sa zverima.
Kaže da je završio osnovnu školu, a nakon nje korparski zanat.
– Zvali su me Brđo. Kada je bio rat došlo je do rasula i zatvorena je korpara. Živeo sam i u Subotici, radio na građevini – kaže gorštak Nedeljko.
Prostor na kojem živi kaže da pripada njemu.
– Brat dođe kod mene, donese mi hleba. Išao sam kod njega do skora, cepao drva … – priča Nedeljko kome je ispred kuće sve sređeno.
Kako nije navikao na posete i ljude, priznaje da je nervozan kad god neko dolazi kod njega.
– Sada nemam snage ni kao dete od pet godina, a imam 69 godina. Poslednji put u Modriču bio sam 2012. Umro sam, a nisam sahranjen. To je po pitanju zdravstvenih tegoba. Nisam lovac, ali spremam našu domaću hranu. Krompir skuvam. Uzmem i mleko, ali mi se čini da nešto nije uredu sa njim, pa dam mačetu – kaže Nedeljko, koji je uspeo da se oslobodi svog najvećeg poroka, cigareta.
Oko svoje zemunice ima jabuke i grožđe od kojih se hrani, a sve što se dešava u svetu je, smatra, „poremećeno“.
– Nijedan čovek nije kao ja, izbegavaju me i kažu mi da sam lud 100 odsto – ističe Nedeljko.
Na granice Jugoslavije stavio bi boljikavu žicu
Na život pod vedrim nebom se ne žali, a kako kaže, da se sada ponovo rodi, samo bi želeo da vrati Jugoslaviju i na njene granice stavi bodljikavu žicu.
– Imam kući za drva, na sedam ili osam mesta sam napravio da mi bude bliže – priča.
U niskoj zemunici nalazi se samo jedna prostorija. U njoj krevet, šporet, jedna stolica i drveni predmeti.
Nedeljko sluša radio, a redovno crta na bloku broj 5 i bojicama, za koje kaže da su mu najpotrebnije.
– Slušam naše izvorne pesme i vesti. Ništa me ne nervira – dodaje taj gorštak i zaključuje da će iza njega ostati koliba kao znak da se uvek može imati nešto u životu.
Izvor: Blic.rs
Dodaj komentar