Beograd Magazin

Gorica Popović: Ponekad žalim što nisam postala majka, ali živi se i bez toga

Iza sebe ima velike filmske, pozorišne i televizijske uloge – od urbane devojke u “Nacionalnoj klasi” do zaljubljene profesorke klavira u seriji “Kaljave gume”. Između njih je spektar likova punih života, koji osvetle svaki kadar ili pozornicu, pogotovo scenu Ateljea 212, njene druge kuće. Gorica Popović je multitalenat, od glume, muzike, slikarstva do kuvanja i mnogo toga drugog.

Rođena sam 13. avgusta 1952. godine u Kragujevcu. Imam utisak da se svakome danas čini kako mu je prošlost bila lepša od sadašnjosti. Imala sam srećno detinjstvo u Ulici Tanaska Rajića broj 32. Živeli smo u velikom dvorištu s nekoliko kuća. Moja porodica je tu bila podstanar.

Stub naše porodice bila je moja baka Zagorka, koja je ostala udovica tokom Drugog svetskog rata. Deda je umro u zarobljeništvu, a baka je uspela da dve ćerke tinejdžerke, moju majku i tetku, izvede na pravi put. Ostala je s mamom da bude tašta, i bratu i meni baka. Ona je uvek bila uz nas i mnogo nas je razmazila. Svako jutro bi nam donosila mleko u krevet.

Veliko dvorište

U kući smo imali jednu staru “singericu”, koju i danas čuvam. Na njoj su šile baka i mama, a onda i ja. Prvo lutkama, a kasnije i sebi. Naučila sam kao mala da pletem i vezem.

U sećanje mi je urezano i to naše veliko dvorište. Baka je tu leti iznosila korito da se voda ugreje na suncu i da mi deca možemo da se kupamo. Otac nam je napravio kućicu na dudu, naše skrovište. Na orahu je visila ljuljaška. Dvorište je uvek bilo puno cveća. Uvek smo imali mnogo životinja, uglavnom pse i mačke koje i danas mnogo volim. Kasnije smo se preselili u drugi kraj grada, pa sam promenila i školu.

Prvi kontakt s pozorištem

Moj otac je radio u teatru “Joakim Vujić” u Kragujevcu. Bio je slikar, izvođač i scenograf. Naša kuća je zato uvek bila prepuna papira, boja i četkica. Sećam se da su mama i on pravili čestitke za Novu godinu. Danas to više ne postoji.

Često me je vodio sa sobom na posao. Pamtim taj miris scene, šminkernice, kostima. Iako sam mnoge predstave gledala pre vremena, bile su mi zanimljive i čarobne. Tako sam kao mala ušla u svet umetnosti. Kasnije sam menjala želje čime bih se bavila u životu, ali su sve varijante ostajale u domenu umetnosti.

gorica-popovic-privatna-arhiva
Foto: Kurir/privatna arhiva

Dan kada se otac naljutio

U školi su primetili da sam talentovana za recitovanje. Bila bih glavna na svim priredbama. Kasnije sam počela da idem u dramski studio pri Domu omladine, koji je vodio Mirko Đoković. On je tu doveo mlade Kragujevčane. I Smak je tu počeo. Imali su probe u podrumu. Znajući kako je umetnički hleb na neki način gorak, moj otac se tome protivio. Plašio se da ne zapostavim školu. Glumci tada nisu bili obrazovani kao danas, već su u unutrašnjosti bili uglavnom amateri.

Moj pet godina stariji brat Goran takođe je lepo recitovao. Nije uspeo da probije očevu strogost, pa je trenirao košarku, a kasnije otišao na tehnički fakultet i postao inženjer. Posle se vratio umetnosti i radio je kao grafički dizajner.

Prva moja uloga u pozorištu izazvala je potres u porodici i očevu veliku ljutnju, pa sa mnom nije govorio nekoliko meseci, iako sam mu bila ljubimica. A igrala sam babu u komadu Branka Ćopića “Vuk Bubalo”, koji je režirao, nažalost, moj danas pokojni kolega i glumac Mirko Babić.

Bila sam šesti-sedmi razred osnovne škole i možete misliti kako sam izgledala kao zabrađena baba koja govori bosanski. Dala bih sve da danas mogu da čujem kako je to zvučalo. Posle te uloge otac se odljutio.

Sledeća uloga je bila u predstavi “Tigar i strašni lav”. Na Festivalu dramskih amatera Srbije u Kuli kao debitant dobila sam nagradu. Interesantno je da sam koju godinu kasnije na istom mestu nagrađena za najbolji kostim, pošto sam radila kostime aleksinačkom pozorištu.

Susret s Titom

Bila sam šesti razred kad su me izabrali da idem na rođendan Josipa Broza Tita. U delegaciji je bilo samo nas dvanaestoro iz celog Kragujevca. Za Tita, sećam se kao da je bilo juče, spremili smo recital “Drugarstvo je najbolji drug”. Bili smo gosti nekoliko dana u Beogradu, a smestili su nas po kućama na Dedinju. Prijem je bio u SIV na Novom Beogradu. Za decu je to bio doživljaj. Bili su tu vršnjaci iz cele Jugoslavije. Međutim, stiglo je obaveštenje da Tito ima kijavicu, pa se nije zdravio s nama. Videla sam Tita, ali nije bilo fizičkog kontakta. Nešto slično kao i danas. Imao je svetloplavu uniformu. Jedan naš drug je od tolikog čekanja kolabirao da smo bez njega morali da izvedemo recital. Posle smo ušli u salu da klopamo. Bio je 25. maj, a služili su nam trešnje i jagode. Nekad toga nije bilo. Znalo se kad dolazi koja voćka.

Prva režija i letovanje na Hvaru

Kada sam krenula u gimnaziju, preselili smo se već u novi kraj. Došlo je vreme Bitlsa i Rolingstonsa i večite borbe i komentara ko je bolji. Sve češće smo išli na igranke. U četvrtom razredu gimnazije profesori su mi dali zadatak da napravim predstavu. Okupila sam desetak prijatelja. Odlučila sam da predstavu napravim od knjige “Budilnik” satiričara Vlade Bulatovića Viba. Nastala je duhovita kolažna predstava, koja je izazvala mnogo pažnje. Nekoliko puta imali smo punu salu, čak smo i pobedili na nekoliko takmičenja i stigli do onog glavnog takmičenja dramskih amatera Jugoslavije na Hvaru. Gimnazija nam je platila deset dana provoda. Tu je sazrela moja odluka da se bavim glumom.

Studije i prijemni

Kao i svi u kući, i ja sam mnogo crtala, obično modele, misleći da ću se baviti kostimografijom. Na nagovor ljudi kojima sam verovala, rešila sam da krenem u Beograd i probam da upišem glumu, ali sam bila primljena i na španski i engleski jezik na Filološkom fakultetu. Srećom, na svoju klasu izabrao me je profesor Predrag Bajčetić. Od 500 kandidata primljeno je nas 13! Sa mnom na klasi uglavnom su bili ljudi iz manjih gradova. Samo dvoje iz Beograda. Bili su tu Tanja Bošković, Ljiljana Dragutinović, Radmila Živković, Jelica Sretenović, Milan Štrljić, Zlata Numanagić… Akademija se nalazila iznad kafane “Kolarac” u Knez Mihailovoj ulici. Bili smo primorani da se konstantno družimo jer nikog nismo poznavali. Akademija je zahtevala da ceo dan budemo na predavanjima. Uveče smo odlazili u pozorište ili bioskop. FEST je u to vreme počinjao, sa velikim glumcima, koji su kao gosti stizali iz celog sveta.

gorica-popovic-predstava
Foto: Kurir/privatna arhiva

Muzika i posao na fakultetu

Važilo je pravilo da tokom prve dve godine Akademije studenti ne mogu da rade profesionalno jer nisu dovoljno zreli. U trećoj godini počeli smo da se nadamo poslovima. Prvu predstavu dobila sam u Narodnom pozorištu na maloj sceni, koja se tada zvala Krug 101. Reditelj Dragoslav Lazić ponudio mi je ulogu u komadu “Položaj života u našem gradu”. Pomalo čudan naslov baziran na tekstovima iz novina. Igrala sam novinarku koja je išla s magnetofonom i beležila priče iz života. Onda sam dobila još jednu predstavu u Narodnom, pa zatim u Pozorištu na Terazijama. Usledio je poziv da se vratim na Akademiju i radim kao asistent dikcije. Zvao me je profesor dr Branivoje Đorđević. Brzo su me prebacili na odsek glume! U isto vreme Ljuba Ninković i Koki iz grupe S vremena na vreme čuli su Tanju Bošković, Ljilju Dragutinović i mene kako pevamo ruske pesme. Pozvali su nas da pevamo u njihovoj grupi jer su im ostali članovi bili u vojsci. Oduvek sam pevala u horu, a u mojoj kući svi su bili talentovani za muziku. Očeva omiljena pesma bila je “Mlada partizanka”.

Moji studenti

U grupi S vremena na vreme nisam se dugo zadržala. Upoznala sam Boru Đorđevića, koji je studirao na našem fakultetu organizaciju. Imao je grupu Suncokret i bili su mu neophodni ženski vokali. Ubrzo nam se pridružila i moja kuma Biljana Krstić, koja je takođe bila na Akademiji. Počeli smo ozbiljno da se bavimo muzikom, stigli smo na top-liste, imali koncerte po halama… Bila sam u isto vreme asistent i rok pevačica! Na časove sam dolazila u nekim čarapicama i patikama, pa mi je profesor Minja Dedić, kod koga sam bila asistent, govorio: “A šta ste vi to meni danas obukli!” Sa studentima sam imala drugarski odnos. Bila sam samo malo starija od Branislava Lečića, Dare Džokić, Branimira Brstine, Žarka Lauševića, Sonje Savić, Buleta Goncića, Envera Petrovcija, Zorana Cvijanovića, Suzane Petričević, Gordane Gadžić… To su bili moji studenti. Moderni i mladi ljudi. Minja je bio strog profesor, ali je brzo zavoleo tu svoju klasu, pa su ga donekle smekšali. Videla sam tada da će oni da preuzmu primat, što se pokazalo tačnim. Sonja je bila posebna. Žao mi je što je otišla tako rano. Na prijemnom ispitu mi je izmamila suze kad je recitovala “Tatjanino pismo Onjeginu”.

Zlatna arena u Puli

Posle izvesnog vremena počela sam da snimam filmove, pa je muzika morala da ode u drugi plan. Prvi moj veliki film bio je “Miris poljskog cveća” Srđana Karanovića. Bora je već tada planirao da napravi grupu Riblja čorba.

Za ulogu Šilje u filmu Gorana Markovića “Nacionalna klasa” dobila sam Zlatnu arenu u Puli. Tako je počeo moj filmski život. Bila sam i sama iznenađena odlukom žirija. Filmove su imale na festivalu i mnogo veće glumačke zvezde. Snimala sam sve više na filmu i televiziji, a u pozorištu igrala sve manje, na moju žalost. Godine 1982. Ljubomir Draškić i Mira Trailović pozvali su me u Atelje 212. Prešla sam sa Akademije u pozorište, čijim sam se glumcima oduvek divila! Danas sam najstariji član te kuće.

“Bolji život”

Došli su i drugi filmovi i još dve “Carice Teodore” u Nišu kao i neke druge nagrade. Snimala sam mnogo za televiziju, serije i drame “Vuk Karadžić”, “Sivi dom”, “Gore-dole”… Ponekad i zaboravim sve da spomenem.

Na početku karijere odbila sam zbog muzike ulogu u jednoj seriji, pa sam dugo čekala novu priliku. Stigao je poziv za “Bolji život” Slobodana Pavićevića. Samo me je pitao: “Šta radiš narednih godinu dana?” Nisam znala šta to znači, ali ubrzo sam shvatila. Bila je to prva naša serija koja je postala neverovatno gledana.

Za uspeh tog projekta je bilo važno što smo mi bili kao porodica. Moj lik sekretarice Dare doneo mi je popularnost. I danas me poneko oslovi sa Daro. Na snimanju serije “Pogrešan čovek” ljudi iz ekipe su me zvali Daro, iako je tu, pored mene, igrala i Dara Džokić. A na početku snimanja “Boljeg života” nismo baš verovali da će to biti tako dobra i uspešna serija.

gorica-popovic-bolji-zivot
Foto: Kurir/privatna arhiva

“Brod plovi za Beograd”

Odigrala sam sigurno više od 40 predstava u Ateljeu, ali publika neka najviše voli komedije i komade u kojima glumci pevaju. Na predlog Nebojše Bradića, zato smo i osmislili 1997. godine “Brod plovi za Beograd”. Mnogo ljudi je prošlo kroz tu predstavu. Bio nam je gost i Cune Gojković, ali dva izvođenja posebno pamtim. Rade Šerbedžija je mnogo voleo tu predstavu. Jedne godine pobegao je na “Brod” sa svadbe svoje ćerke. Nije došao sam, već je doveo Kemala Montena i Harisa Džinovića. Ušli su na scenu i zapevali “Eminu”, svako po jednu strofu. Ne znam kako se pozorište nije srušilo od aplauza!

Prvi put ove godine nismo igrali “Brod plovi za Beograd”. Nismo hteli da je izvodimo onlajn. Poslednji put smo je igrali pred samu koronu za Fondaciju “Novak Đoković”. U predstavi uvek izvedemo nekog iz publike da zapeva. Moje pitanje je bilo, hoće li Nole da peva. Naravno da je hteo. Jelena i on su želeli da izvedu “Princezu”. Rekla sam ne, to je preteško, neka pevaju “Ti si moja čokolada”. Bilo je to prelepo i veselo.

Karijera

Ne volim da mistifikujem svoj posao. Velika je privilegija što se bavim glumom. Sada se svakog vikenda na RTS emituje moja nova serija “Kaljave gume”. Romantičnu komediju neobičnog naziva napisala je Mia Ćertić, a režirao njen suprug Miodrag Ćertić, koji je pre mnogo vremena otišao u Ameriku. Svi me pitaju zašto “Kaljave gume”? Zato što ko god nije skrenuo s puta i iskaljao gume ili cipele, to je kao da nije živeo.

O bratu: Mnogo mi nedostaje, bio je bolji kuvar od mene

Moj brat Goran mnogo mi nedostaje i često se danas setim njegovih rečenica. On je bio uvek bolji kulinar od mene. Znao je da razvlači kore za pitu, a ja to nikad nisam naučila. Zajedno smo uradili seriju “Peline đakonije”. Goran bi uvek kod kuće napravio gotova jela kako ne bismo čekali u studiju da se ispeku. Cela ekipa bi to u slast pojela, a serijal smo posvetili našoj baki Zagorki.

O Kusturici: Veliki umetnik i graditelj

Za Emira Kusturicu volim da kažem da je graditelj. Šta je sve napravio, to je fascinantno. On ne može da miruje. Kad smo radili operu “Dom za vešanje” videla sam koliko on poznaje pozorište. Bila sam iznenađena, jer je on filmski reditelj. Ima čudesnu moć da napravi proizvod koji je zaokružen. Ume da bude strog kao reditelj, ali to su veliki umetnici.

Tri decenije braka

U braku sam sa džez saksofonistom Nešom Petrovićem. On baš i ne voli da ga pominjem u medijima. Sledeće godine slavimo 30 godina braka. Neša od 1999. svira u No smoking orkestru. Sa njim sam proputovala ceo svet. Trenutno ima klasu u muzičkoj školi “Stanković”. On je jedan sjajan čovek. Mnogo voli životinje i zato je i vegan. Nisam veliki ljubitelj mesa, ali nije uspeo da me prebaci na svoju stranu.

U nekim trenucima zažalim što se nisam postala majka. Ipak, nije mi to teret koji mi leži na srcu. Naše dete bi bilo darovito, ali živi se i bez toga.

gorica-popovic-muz
Foto: Kurir/Instagram

Gledam napred

Dobila sam i nagrade “Žanku Stokić” i “Pavla Vuisića”. Snimljen je i dokumentarac o meni, a i spremna je monografija, ali korona je stopirala njihovu promociju. Kad su mi izvukli šta sam sve radila, nekih se stvari i ne sećam. Ne mogu da se žalim da nisam radila i imala posla.

Trudim se da ne razmišljam o smrti i starosti. Imam dve rečenice koje su moj životni moto. Prva je: “Ne možeš dve lubenice da staviš pod jednu mišku”, a druga je: “Iznad oblaka uvek sija sunce”. Kad nastupe krize, uvek sebi kažem: “Gorice, gledaj samo napred i znaj da će tamo biti svetlost!”, napisala je u svojoj životnoj ispovesti Gorica Popović za Kurir.

Nataša Jeremić postala majka nakon 12 godina i 34 vantelesne oplodnje: Vuk je hteo da usvojimo dete ali ja nisam bila spremna

336 Shares
336 Shares
Share via
Copy link