Nekom je život majka, a nekom maćeha, kaže stara izreka, a Goran Raspor nije mogao da bira, pošto je postao beskućnik praktično čim se rodio.
Roditelji su bili vrlo mladi kada su ga dobili i nisu želeli dete. Majka ga je ostavila sa tri meseca ispred prodavnice u kesi za hleb i više nije želela da ga vidi.
– Izvadila je veknu hleba i mene ubacila u platnenu vreću. Trgovac je zvao policiju i Socijalnu službu, došli su po mene, onda su me odvezli u jaslice na Potok do treće godine.
Od treće do 14. godine sam bio u Domu za nezbrinutu decu Lovran. Od 14. do 18. godine u Centru za odgoj i sa 18 godina i pet dana opet na ulici – rekao je Goran.
Kontakt sa ocem i majkom
Sa 32 godine je pokušao da stupi u kontakt sa ocem i majkom.
– I ja nazovem mamu, u telefonskom imeniku sam našao njeno ime i prezime, a ona je rekla: “Šta ti hoćeš od mene?”. Ja sam rekao ništa, samo da vidim ko ste, šta ste… Tad mi je rekla da ne želi da ima posla sa mnom.
Potom sam je pitao da li zna ko mi je otac, a ona je rekla: “Otac vam je na Rabu.” Ja sam rekao dobro, kako se zove, ona kaže tako i tako i ja u imenik, pošto vidim da ona nije uopšte bila zainteresovana za mene i tad sam nazvao oca i on je došao – priča Goran, a prenosi Espreso.
Goran je oca pronašao na Rabu, sreli su se i razgovarali.
– Njegova žena je navaljivala da ja dođem da živim sa njima na Rab. Radio sam u pekari i živeo sam tamo i brinuo se o njima, jer su oni doživeli jednu tragediju.
Izgubili su dete u saobraćajnoj nesreći na motoru. Ja sam tek sa 32 godine shvatio šta znači imati oca ili majku. Do tada ja to nisam znao uopšte, za mene je to bila nepoznanica – rekao je Goran.
10 godina sa krovom nad glavom, pa ponovo na ulici
On je živeo sa porodicom njegovog oca 10 godina, sve dok se otac nije razboleo i preminuo. Supruga njegovog oca je tad odlučila da Goran treba da ode.
– Ja sam pitao njegovu ženu da li hoće da se ja iselim, ona mi je rekla “Ne, ne treba, ti si moj sin”, međutim nakon godinu dana, ona mi je promenila bravu.
Ja dolazim iz pekare, noćna smena, stavljam ključ, a ne mogu da uđem u kuću. Šta je ovo? Kucam, a kaže ona – “ti tu više ne stanuješ”. Najradije bih da ih nikada nisam ni upoznao. To je žalosno, ali je tako – rekao je Goran.
Od tada je ponovno postao beskućnik.
– Kada je otac umro ja sam tada pokrenuo ostavinski postupak i obratio sam se udruženju “Oaza”, koja se brine za beskućnike. Oni su me primili, a postupak i dalje traje – rekao je Goran za HRT 2020. godine.
– Od grada sam dobio nužni smeštaj – dodao je Goran.
“Ne biramo mi roditelje, to je na njima”
Koliko je njemu poznato, kako je objasnio posle, roditelji su ga ostavili jer su bili premladi i nisu želeli u tom trenutku bebu. On im ne zamera.
– Program grada Rijeke je dobar što se tiče beskućnika. Imaš gde da se obučeš, da se okupaš i da spavaš. Ako ćeš poštovati ta neka njihova pravila igre to nije nikakav problem. Uglavnom su ovde beskućnici stariji ljudi. Od 50 do 70. godina. Što si stariji, to je teže. Uvek čekaš neki papir – da li ćeš dobiti penziju, pa da izađeš, ili neku imovinu. To čekanje nije lako. Danas je dovoljno da ne dobiješ dva meseca platu i postaćeš beskućnik. Krediti, davanja, ako imaš decu…
Neki ljudi su svesni, neki nisu, ali kad se nađeš u takvoj situaciji ti ne možeš da biraš – ili ćeš da spavaš na ulici, ili ćeš spavati gde ti grad da i poštovaćeš njihova pravila igre. A od ljudi beskućnici traže razumevanje, jer svako može da se nađe u takvoj situaciji, pogotovo danas, gde se gube radna mesta, tako da nas ne treba osuđivati.
Ljudi nam pomognu, donesu hranu, odeću, a i dobra reč dođe, da ne gubiš nadu…Uglavnom borba – život je borba! Nisam zamišljao nijedan drugi život, ovaj je dobar. Takav je, trnovit, bolan, ali to je život. Bilo bi lepo da sam imao porodicu, da nisam beskućnik, ali mi ne biramo roditelje, to je na njima – zaključio je Goran.
Izvor: Espreso
Beskućnik (63) ogrebao loz i osvojio 240.000 €, zbog familije umalo ostao bez dobitka
Dodaj komentar