Prokletstvo Titanika i teški snobizam: Tela siromašnih bacali nazad u okean da bi bogate dostojno sahranili

Do danas je ostao mit o Titaniku i kobnoj noći 1912. godine u kojoj je živote izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prvog razreda: spasilo ih se 63 odsto.

Prošlo je 111 godina od kako je potonuo Titanik, a nova tragedija upravo se odigrava opet na tom brodu za koji mnogi kažu da je uklet.

Naime, podmornica sa turistima koji obilaze olupinu broda – nestala je. Još uvek se traga za njom, a ne zna se koliko tačno osoba se nalazi u njoj i koliko još imaju kiseonika.

Svi znamo za tragediju koja je zadesila Titanik u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine. Brod je potonuo 740 kilometara od kopna, a sat i po nakon ponoći došao je prvi spasilački brod koji među preminulim putnicima tražio znake života.

Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 Celzijusa, pri kojoj ljudsko telo može da preživi samo 15-ak minuta. Živote je izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prvog razreda: spasilo ih se 63 posto.

Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spašavanje koji su ukupno mogli primiti tek oko 1100 putnika – polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu – ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima toga doba te se smatralo dovoljnim.

Uprkos tome, tek je 700 putnika uspelo ući u čamce za spašavanje; većina čamaca je poluprazna napuštala brod te je skoro u svakome još bilo slobodnih mesta, piše 24.sata.hr.

Šta se dogodilo sa telima?

Istinu o tome skrivaju tajni telegrami, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost. U tim telegramima je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Mackay-Bennet, želeo da izvuče sva tela iz mora.

Ali, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli. Tada su doneli kontroverznu odluku – izbaciće leševe od putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.

Naime, mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstvenu sahranu. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u prostranstvima Atlantskog okeana.

Istinu o tome šta se dogodilo skrivali su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričari pronašli u tajnim arhivima.

Sirotinja ostala da pluta

U prvom telegramu kapetan je napisao „Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod“.

Ali, s broda Mackay-Bennet ubrzo je odgovoreno: „Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela sahrane na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodice da ih zadržimo?“.

Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.

Užas pet dana kasnije

Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište.

Bremen se pridružio brodu Carpathia, a njihova misija je bila da sakupe ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli videti bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke.

Danima iza potonuća, celo se mesto pretvorilo u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa, zaleđenim telima i sveštenikovim rečima koji ih je ispraćao.

„Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njena prsa“, svedočila je Džoana Stunke, putnica Bremena.

„Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili odeveni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spašavanje i dvoje dece u rukama.“

Posada je sve zajedno opisala kao „hladno, mokro, jadno i neutešno“. Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je uništavati pojaseve i tela su počela nestajati u dubinama okeana. U junu iste godine ipak su pronađena dva tela kako plutaju okeanom.

Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.

Izvor: Stil Kurir