Beogradska frizerka Bojana Kontić odlučila je da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću uputi otvoreno pismo nakon odluke Kriznog štaba kojom će, između ostalog, i frizerski saloni biti zatvoreni od sutra ujutro do ponedeljka.
Poštovani Predsedniče,
Osećam potrebu da vam se obratim i kao predsedniku i kao čoveku. Volim svoju zemlju, ne želim da odem iz nje, želim da moje dete raste u kulturi kojoj pripada. Mali preduzetnik sam koji redovno izmiruje sve obaveze prema državi, obožavam svoj posao i ne želim da ga prekinem ni u pandemiji, ako već ne moram.
Od početka se pridržavam svih mera, ali moram vam reći da su mere u mom frizerskom salonu daleko strože od vaših. Osećam se vrlo nemoćno u situaciji, kada znam da sam dala sve od sebe da zaštitim svoje klijente i svoj posao. Možda vama ne znače puno doprinosi malih preduzetnika (ne bih da vas uvredim ili provociram) i možda mislite da nas nema dovoljno, ali ima nas itekako, naš posao nam mnogo znači.
Shvatajući ozbiljnu situaciju, uvela sam mere još od 5. marta 2020. godine. A znate li zašto? Zato što na taj način brinem o svojim klijentima, a oni poštujući mere mog frizerskog salona poštuju i čuvaju mene, moj posao i moju porodicu.
I sad ja Vas želim da pitam, da li je moguće da moj frizerski salon, gde je rad 1 na 1, može da doprinese širenju virusa više od prehrambrenih velikih prodavnica u kojima se ne poštuju propisane mere, broj ljudi i sama distanca?! Ili možda, da ne budem ironična ili pogrešno shvaćena, neka veća okupljanja koja su se desila u skorije vreme, recimo koncerti?
Molim vas, objasnite mi, šta je to što dodatno treba da uvedem u salonu, pored obaveznih maski, dezinfikovanjem apsolutno svih stvari u salonu (počevši od kompletnog alata koji moja ruka dodirne, pa do brava i svega što korisnik dotakne) i otvorenih prozora.
Šta je to što mogu da uvedem da mogu normalno da radim? Ja sam mama i samostalni roditelj koja dodatno brine i strahuje u ovakvoj situaciji, da ovim ću ponovnim zatvaranjem uskoro morati da zatvorim svoj salon.
Kako ću izmiriti poreze i doprinose koji mi stoje, sa poslom koji je već znatno manji za 70% od prošle godine? Ja se i dalje borim (i vakcinisala sam se) i ne odustajem od borbe imajući u vidu šta se planetarno dešava. Ali ponovnim zatvaranjem se stalno pitam i osećam pritisak kako ću platiti komunalije, kako ću obezbediti hranu za dete i mene.
Osećam se potpuno zaboravljeno i nezaštićeno, a na kraju i prepušteno samoj sebi u zemlji koju volim. Da li zaista treba da zatvorim svoj frizerski salon? To iskreno ne želim.
Želim da radim u svom salonu, o kome možda vi i ne razmišljate i ne znate da ja postojim .
Od njega hranim svoje dete i sebe i plaćam sve dažbine.
I sigurna sam da nisam jedina koja je u ozbiljnom problemu.
Moj frizerski salon nije leglo zaraze, a sigurna sam da i to sami znate.
Gledam vas svaki dan na tv-u i vidim da i vi isto brinete o svojoj kosi kao i svi drugi ljudi.
Znam da se ne šišate kod mene (a možda i nekad svratite, nikad se ne zna), ali kako će vas ošišati moj kolega kada nema mogućnosti da radi, ko će onda vas da šiša, poštovani Predsedniče?
Srdačan pozdrav i hvala vam na izdvojenom vremenu,
Bojana Kontić
Dodaj komentar