Da li je smrt zaista znači prestanak postojanja ljudskog bića ili se iza toga krije neki novi oblik života? Na ovo „pitanje svih pitanja“, koje čoveka muči od kada je sveta i veka, još nema konačnog odgovora, ali mu se, sudeći po poslednjim naučnim istraživanjima, ubrzano približavamo.
Rizičan eksperiment
Da, nekog oblika života posle smrti zaista ima, zaključak je poslednje u nizu studija koje su se bavile ovom temom. Tim fizičara i lekara sa Tehničkog univerziteta u Berlinu sproveo je prilično rizičan eksperiment u kojem je učesnike pomoću specijalnih metoda uvodio u stanje kliničke smrti. Tokom četiri godine, koliko je trajalo istraživanje, 944 dobrovoljca dobila su mešavinu lekova koja ih je praktično “ubijala”izazivajući duboku komu, kao i medikamente koji su nakon dvadesetak minuta omogućavali reanimaciju bez oštećenja pomoću najnovijeg CPR uređaja sposobnog da oživi pacijente i do sat vremena nakon kliničke smrti.
„Svi učesnici, među kojima je bilo hrišćana, Jevreja, Muslimana, Hindusa i ateista, imali su slična iskustva bez obzira na verska uverenja. Uz male varijacije, oni su svoje stanje opisivali kao odvojenost od tela i lebdenje, neverovatan mir, sigurnost, toplinu, uz prisustvo božanske svetlosti“, izjavio je dr Bertold Akerman, vođa naučnog tima sa uglednog berlinskog univerziteta.
Rezultati studije još su jedan dokaz da iskustva koja se mogu čuti od ljudi koji su preživeli kliničku smrt nisu prazna priča i „fantaziranje“, već, po svemu sudeći, prava svedočanstva o zagrobnom životu. No, tako nešto ne dešava se samo “negde drugde” već i kod nas, mada ljudi o tome nerado govore plašeći se da će biti izloženi podsmehu.
Priča iz prve ruke
Profesorka iz Novog Sada, koja je baš iz tog razloga želela da ostane anonimna, imala je blizak susret sa smrću koji joj je, kako kaže, potpuno promenio pogled na svet.
“Desilo se to pre dvadesetak godina i da mi je nako tada rekao da tako nešto postoji, rekla bih mu da je lud, mene takve stvari jednostavno nisu zanimale. Bila sam ateista, s nogama čvrsto na zemlji, verovala sam samo u ono što vidim i čujem.
Desilo se da sam zbog jake upale morala da primam injekcije antibiotika i u početku nije bilo nikakvih reakcija na lek. Međutim, tog dana, taman što sam izašla iz ambulante, osetila sam da gubim dah, srce mi je počelo udarati kao ludo. Odmah sam shvatila da je reč o anafilaktičkom šoku, alergiji na penicilin, i nekako sam uspela da se dovučem do čekaonice gde sam se jednostavno srušila.
Lekari i sestre odmah su reagovali a znate li kako to saznala? Bila sam u dubokoj nesvesti ali sve sam videla, i to odozgo! Lebdela sam iznad njih, posmatrala kako trče oko mog nepomičnog tela, kako mi ubrizgavaju atropin…
A onda sam ušla u tunel, plovila sam prema svetlosti, mirna, blažena, okružena bojama kakve nikada nisam videla i zvucima kakve nikada nisam čula. Moj jedini poriv bio je da stignem do kraja, da uronim u tu božansku svetlost koja me je čekala. Odjednom me je neka sila prosto iščupala iz tog blaženstva i, otvorivši oči, videla sam zabrinuta lica doktora sestara.
Ostala sam ovde, jer još nije došlo moje vreme. Posle nekoliko godina rodila sam treće dete, bilo mi je jasno da je to bilo „zapisano“ i da sam se vratila upravo zbog svog sina. Više se ne plašim smrti, znam da to nije kraj i da je „ono tamo“ lepše od svega na ovom svetu. I da, verujem u postojanje više sile, Boga, ali ne idem u crkvu, Gospod se nosi u srcu, to se oseća, ne treba niko da te uči o tome.
Dodaj komentar