Prošle nedelje 66-godišnja Gordana odlučila je da se reši nemaštine i problema. Polila se benzinom i zapalila nedaleko od kuće u kojoj je sa ćerkom i suprugom živela kao podstanar. Kiriju su plaćali 70 evra, dok su im mesečna ukupna primanja bila 12 hiljada dinara. Dakle, manje od 4 hiljade na raspolaganju za „život“. Sve troje bili su na jakim lekovima.

Država slepa.

U aprilu, poražen i nemoćan da prehrani svoju porodicu, o vodovodnu cev u krugu fabrike “Goša” obesio se radnik Dragan Mladenović. Mesecima nije dobio zarađenu platu. Oko pola miliona dinara. “Kakav sam ja to stub porodice?!” sigurno je pomislio, dok je uže pričvršćivao oko cevi i za vrat.

Država slepa.

U januaru u malom selu Lozovik pronađena su smrznuta tela majke Angeline i sina Žike. Od gladi i hladnoće prvo je umrla ona, a zatim i on, koji je čekao da smrt dođe i po njega, klečeći kraj majčinog mrtvog tela.

Država slepa.

U septembru prošle godine o jednu usamljenu vrbu kraj Tise obesio se 18-godišnji Stefan, jer nije imao novac da kupi mesečnu kartu da bi mogao autobusom da putuje u srednju školu. Sa majkom je živeo od socijalne pomoći. Otac je kuću i imanje zaveštao crkvi.

konopac

Država slepa. Crkva slepa.

I tako redom… ne prođe mnogo, a da neko od nesrećnih ljudi ne podigne ruku na sebe i na taj način se reši muke, gladi, nemaštine, pasjeg života.

Srbija je trenutno na 13 mestu po broju samoubistava u svetu.

U Srbiji oko 26 odsto građana živi na ivici bede.

U Srbiji oko 350 hiljada ljudi prima minimalac.

Vlast je poslala jasnu poruku stranim investitorima: Dođite, kod nas je najjeftinija radna snaga! Mi ćemo vam dati sve što je potrebno da započnete proizvodnju, malo ćemo šetkati duž pogona pred kamerama, smejaćemo se u našim skupim odelima i obećati procvat i otvaranje novih radnih mesta. Otvaranje radnih mesta za srpsku jeftinu radnu snagu koja će da radi za minimalac od oko 25 hiljada dinara, čime će moći da pokrije jedva trećinu potrošačke korpe. Izbaciće iz nje meso, voće, kozmetiku. Praće se sapunom i hraniti klot pasuljem i krompirom.

I onda tako dolaze ti neki strani investitori i čovek koji stalno gleda TV pomisli “ej, Srbija je zaista na dobrom putu, otvaraju se pogoni, ljudi rade, skinuli se katanci, dobro je!”

Ne, nije dobro. Jer ovde je sve odavno umrlo, a sad polako krepava i dostojanstvo čoveka. Ono koje bi trebalo da bar minimalno živi u našim telima da se ne bismo osetili kao odbačeni kerovi i o koncu digli ruku na sebe.

Ne, nije dobro, ako vlast dozvoli da se radnici vešaju po krugu fabrike, jer ne mogu da dobiju ono što su zaradili. Da ukucavaju sebi eksere u ruke nabrekle i modre od rada.

Ne, nije dobro, ako vlast dozvoli da se mladić obesi jer nije imao za mesečnu kartu.

Ne, nije dobro, ako ovde danas ljudi umiru od gladi i smrzavanja!

I nema ničeg goreg od saznanja da neko kraj tebe ili mene umire jer nema parče hleba ili drvo da zagreje sobu.

narodna-kuhinja

I ne bih da ovo bude apel državi. Do nje već godinama nikakvi apeli ne stižu. Ne čuje ih ona, i ako stignu.

Ajde neka ovo bude apel za tebe i mene, za nas.

Ajde da se osvrnemo oko sebe.

Sigurno znaš da negde u tvojoj blizini živi ( ili umire) neko kome je potrebna pomoć. To što ga vidiš da šeta ulicom obučen i ispravljen, ne znači da mu stomak ne krči. Možda u toj kući kraj koje često prolaziš već mesecima nema struje. Možda ne može da opere veš. Možda hranu kuva na vatri koju je zapalio u dvorištu od nekoliko suvih grana. Možda bi da radi, ali ima pedesetikusur, a takav ovde nikome ne treba. Možda ga boli telo, ali nema za lek. Možda su mu deca željna da pojedu samo jednu bananu. Možda brišu gumicom olovku s početka sveske, da ne bi tražili novu.

Možda bi „ubio“ za one tvoje stare cipele, nigde poderane, ali izašle iz mode, koje si bacio juče u kantu.

Možda bi tako u slast pojeli onu supu sa pilećim krilcima što si juče kuvala detetu da ga prehlada brže prođe, a ono nije pojelo krilca, i ti si tu supu posle bacila. Prosula u wc šolju.

Ili onu proju što se „vukla“ po tanjiru tri dana. Onu sa palentom i mladim sirom što košta skoro četrsto dinara koje on mesec dana nije držao u rukama.

I sećaš se one devojčice što stalno gleda u onu lutku na rafu i govori baki: „Bako, lutka, bako lutka“, a baka je samo pomiluje, a ti svojoj osam kupila da joj po podu razbacane stoje.

I ti koji si vlasnik svih tih autobusa koji prevoze decu do škole, nemoj na tuđoj muci da gradiš imperiju. Ako ti je potrebna potvrda da je neko dete beda, uzmi potvrdu da je beda i pusti ga da mirno sedi u sedištu tvog autobusa, kad već hoće da uči, da radi, da se bori…da živi. Nemoj da nosiš na svojoj savesti mladalačku smrt. Daj mu veru da je ovo ipak dobro mesto za život, da nije sam, da ima ljudi na koje može da se osloni.

I svi vi preduzetnici koji imate, Bogu hvala, pomozite onima koji nemaju. Neće vam se bogatstvo zbog toga okruniti. Postaće veće i vrednije. Jer davanjem ćete se bogatiti u duši, a to je mnogo važnije od bogaćenja u banci.

Svi vi koji imate, podelite, koliko možete. A možete.

Skupite dečiju garderobicu i igračke, pa poklonite. Tako ćete i svoje dete naučiti da deli.

Organizujte humanitarne događaje u svom mestu. Udružite se, pomozite svom sugrađaninu da ne bi umro od gladi, bolesti, zime ili tuge. Od odbačenosti.

Obratite pažnju. Mogo toga se krije iza tih čvrstih fasada. Ponekad ni ne znamo koliko je nekome bilo mučno dok ne čujemo da crkvena zvona zvone.

ptica

Ako imaš, uživaj i trudi se da imaš još više, ali i podeli koliko možeš.

Jer ako budemo čekali da se probude ovi koji niz liticu guraju Srbiju, doći ćemo u situaciju da će nam umrlice češće od bilo čega „krasiti“ drveće i stubove.

Star si onoliko koliko te je život potrošio

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here