Magazin

Evo kako vlast pokušava da sabotira Miroslava i njemu slične

Ovaj momak, 28-godišnji Miroslav Stanojević iz Kragujevca je vredan, obrazovan, uporan.

On bere maline, kada je sezona, očitava strujomere, konobariše, kosi travu komšijama za sitan novac… i danas je njegova priča u novinama.

Brine o bolesnoj tetki Vesni koja prima socijalnu pomoć u vrednosti od 8.200 dinara. To vam je otprilike novac koji date privatno pedijatru, kada vam posle deset dana nagađanja u Domu zdravlja ne umeju „otkriti“ upalu pluća kod deteta.

Evo, malopre mi u kolima pričao otac desetogodišnje Ane koja se za dlaku izvukla da ne završi u Dečijoj bolnici zbog uspostavljanja dijagnoze „ide maca oko tebe…“ ili „sigurno su joj iziritirane glasnice, pa kašlje“.

Verujem mu, desilo mi se pre dva meseca sa dvogodišnjom ćerkicom kada je doktorica bronhitis deklarisala kao „besprekorno čista pluća“.

Od čega joj je onda temperatura? pitam.

Možda neki virus, kaže.

I onda pored uredno plaćanog zdravstvenog ti odlaziš privatno, da vidiš šta se ZAISTA dešava. Skidam kapu predanim izuzecima koji još nisu spakovali kofere i pobegli u Nemačku.

E, sad Miroslav nema dete, ali ima bolesnu tetku sa kojom živi i dug za struju i treba da jede i diše, a to sa 8.200 dinara bi možda mogao samo Vučić. Jer on može sve. I nama ne smeta što on može sve, al ajde nek i narodu otkrije tajnu preživljavanja.

Miroslav je sa tri godine u porodičnoj tragediji izgubio roditelje, završio u bolnici, iz bolnice u domu, iz doma ga uzela tetka Vesna koja još tada obećala sebi i njemu „uspećemo uprkos svemu!“.

Diplomirao je na Prirodno matematičkom fakultetu, smer ekologija. Negde drugde, izvan naših granica, reklo bi se „uspeo“, ali ovde ne.

U Srbiji diploma postaje najvredniji ukras u vitrini i uglavnom bez greške garantuje konobarisanje, branje jabuka u sezoni ili dugački bučni pogon sa mašinama. Čak i kad se toga prihvatiš, ne valja, jer ko te „jebe što se nisi učlanio u partiju! Ovde si našao da imaš obraz i da ideš čestitim putem“.

Miroslav se našetao dobro, tri godine već ostavlja svoje biografije, ali od toga ništa. Čak je hteo da upiše i mašinstvo na istom fakultetu, ali je izašao iz kancelarije kada je čuo „Jel ti to zbog parica?“ čime su insuinirali da sigurno želi da ga država dalje pomaže.

Tako to ide kod nas, čim hoćeš da ulažeš u sebe, sabotiraju te. Čim bi da pokreneš nešto svoje, gurnu ti 1350 papira koje ne možeš da nabaviš, obezbediš, platiš…šta god.

Uglavnom sabotaža od starta.

O kakvoj sabotaži pričam?

Najpre, već sa petnaest godina treba da dobro razmisliš koju srednju ćeš da upišeš, jer ako se ne bude imalo novca za fakultet, da možeš sa njom da nađeš posao. Ako se skupilo nekako za studije, ponovo dobro proračunaj šta će ti doneti posao i zaradu. Mani se sad toga “volim arheologiju, to me zanima”, kopaj baštu iza kuće, ali upiši “nešto za kompijutere, to se sada traži, tako vreme došlo, sve na kompijutere radi”.

Dakle, upiši i uči za profesiju koja može da se unovči, nema veze što te to ne zanima. Prva sabotaža.

Kad to završiš, gledaj da se učlaniš u neku od partija. Dobro proceni koja ima šanse da duže ostane na vlasti, da te ne bi cimali taman kad dobiješ radno mesto. Znači, vagaj mudro. Priđi onima koji ti nude više. Budi ko na pijaci, spusti sebe tako školovanog na nivo pijačarske komunikacije, cenjkaj se, progutaj nešto, jebi ga, moraš malo progutati ako hoćeš da dobiješ posao u državnoj firmi.

Ipak ćeš tu ostati, ako Bog da, do penzije. Radno vreme sam organizuješ, odlaziš, vraćaš se kad hoćeš. Nije neka plata, ali uvek ima prostora da se ćapi sa strane.

Dakle, spusti se, iako si se školovao da se uzvisiš, klekni u blato, iako si mislio da ćeš sa diplomom biti čist, svedi svoju godinama usavršavanu komunikaciju na početni, seljoberski stadijum govora, odredi sebi cenu i prodaj se. Druga sabotaža.

Ako odlučiš da budeš pošten, da bereš maline, da kosiš tuđa dvorišta, da očitavaš strujomere da bi izmirio dug za struju, onda će ti vlast pokazati da je savršeno briga što ti je tako. Neće se ni trznuti, koliko god da svi mediji rašire tvoju priču i još crnim podvuku PRIČA OD KOJE SE KIDA SRCE.

Tačno, kida se, ali samo tvoje. Vlast nema srce, pa se logično ono ne može ni pokidati. Neka šklopocija joj je u dupetu (zato najviše voli da je tamo ližu), a tamo ne boli kao kad je u srce u grudima.

Znači, budi pošten, vredan, čestit da ti vlast pokaže da je baš briga. Treća sabotaža.

I onda, kada konačno prelomiš da odeš iz zemlje koju voliš, gde su ljudi koje voliš, jer negde drugde će te više ceniti, vlast se nasmeje. Kao, sretan ti put, neka nama ovde ovih zatucanih, rijaliti varijanta mozgova, jer samo takvi mozgovi nas drže u životu.

Ostaviš sve što si voleo i odeš negde da sa 28, 38 ili 48 počneš od nule, ko tek rođen, a tolike godine učenja, truda, rada iza tebe. Zakmeči bebo i ajd ponovo uči da hodaš, uspravno!

Miroslav ne želi da traži socijalnu pomoć, jer kako kaže nije se školovao da bi živeo od socijalne pomoći, već od svog rada.

Miroslavova priča, i priča na hiljade onih koji prolaze kao Miroslav u Srbiji, vratila me u period kada sam ja sa diplomom politikologa prala šajbne na lokalnim pumpama (ko mi kriv što sam završila ono što volim, jelte). Devojčica koja je radila sa mnom imala 18 i skupljala za more, za Budvu, Trokadero, ludilo, a ja za tampone, farbu, poneki espresso.

Radila sam i kao novinar, ali nisu plaćali dovoljno. I to nedovoljno je kasnilo. Ne znam više ni broj kompanija kojima sam poslala svoju biografiju, i uvek neki završni krug, i uvek ono odlični ste, imaćemo vas u vidu ako se otvori neko radno mesto koje bi više odgovaralo vašim sposobnostima.

A dok sam konkurisala, kucala na stotine vrata, zivkala nikad viđene rođake, prala sam šajbne, promovisala sir i sladoled u supermarketima, pisala za sitan novac i trudila se da me ne sjebu, tačnije ne sabotiraju.

Najgora sabotaža je kad te uspeju uveriti da si TI promašen slučaj, a da su oni OK. Da ti nisi dovoljno dobar, dok su oni odlični. Da ti ne poznaješ pravila igre, dok ih se oni pošteno pridržavaju. Da se ne trudiš dovoljno, da imaš velika očekivanja.

Pa samo se ovde dobiti posao i platu na vreme, za svoj trud i rad, može podvesti pod “velika očekivanja”.

I samo ovde postoje ovakve priče ispred kojih se umesto BRAVO MOMČE, stavlja PRIČA KOJA KIDA SRCE ili POMOZITE.

Mene je stid, matere mi.

Da li je Jovan beo, ukočen i pokopan sada “dovoljno muško”?

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku