Ljubitelji ritma i kvalitetne muzike i verna publika jedinog bubnjarskog festivala na Balkanu, Drum Dum Festa, i ove godine imaće priliku da bez finansijskih izdataka uživaju u majstorijama najboljih bubnjara iz region. Tako će u dvorištu Šop-Đokićeve kuće Leskovčani i gosti iz drugih gradova, na drugoj festivalskoj večeri, 14.jula, imati prilike da uživaju u majstorijama jednog od najboljih – Dina Milosavljevića iz Skoplja, koji već osamnaest godina nastupa sa Vlatkom Stefanovskim.
Sa njim na bini će biti i basista Đole Maksimovski, zajedno sa Stefanovskim, jednom od najvećih zvezda bivše Yu- rock scene i frontmenom grupe Leb i sol, koji je, inače, čest gost Leskovca u poslednjih par godina, i prijatelj našeg grada i ovdašnjih muzičara, tako da će prisna atmosfera, vrhunski kvalitet muziciranja i hitovi uz koje su odrastale generacije biti garancija za izvanredan muzički doživljaj.
U želji da vam bliže predstavimo Dina Milosavljevića, razgovarali smo s njim o njegovim počecima kao i o tome šta sada radi, kako sada doživljava muziku i nastupe i šta možemo očekivati 14.jula kad je njegov nastup u pitanju.
Kada i kako se desio sudbinski susret s bubnjevima?
– Sa bubnjevima se susret dešava negde sa 16-17 godina… Potičem iz muzičke porodice, moj otac je bio poznati pevač, moja sestra ima klasično muzičko obrazovanje, a ja se nešto nisam uklapao u taj standardni muzički školski sistem i krenuo sam da učim pravo u srednjoj i posle na Pravnom fakultetu, ali sam ubrzo digao ruke od toga i posvetio se bubnjevima i muzici koja nije bila klasična. Ustvari su, možda, bubnjevi pronašli mene, nekako spontano, jer umesto da učim, ja sam stalno vrteo palice po rukama, udarao prvo u kante od eurokrema, jastuke i sl, što je, logično, oduševljavalo moje roditelje i naročito komšije, jer smo tada živeli u stanu. Na svu sreću, kada su stigli pravi bubnjevi, već smo se bili preselili u kuću tako da je podrum bio moj prostor, a komšije su tu već bile tolerantnije. I tako smo dva drugara i ja napravili bend i eto… počelo je.
Koja vrsta muzike je bila ta sa kojom si počeo svoje bubnjarsko putovanje?
– Ko zna na šta je to ličilo… mi smo tada slušali Pixies i Police i slične bendove… pa smo ličili verovatno na njihove loše kopije (smeh). A malo kasnije sam počeo da posećujem svirke i upoznajem se sa klupskom scenom u Skoplju, počeo da upoznajem ljude koji su dolazili u klubove, koji su tu svirali, i nekako je sve išlo spontano. Spontano sam se uključio u sve to i prvi ozbiljniji bend koji me pozvao da sviram sa njima bio je Seth (danas Sethstat). Osim što je to odličan bend, koji je i danas aktivan, druga odlična stvar sa njima je bila da kad sam ih pitao šta ja to treba da sviram oni su mi rekli – sviraj šta hoćeš! Dali su mi potpunu kreativnu slobodu i to je bilo super za mene.
Dakle, i pored toga što nisi imao neko formalno obrazovanje, ti si ipak postao jedan od najboljih bubnjara u Makedoniji, a i šire?
– Uh, hvala, ali ne (smeh). Veliki kompliment, ali ako mene pitate, nije to baš tako.
Tako kažu oni koji su te slušali, i koji su, kao kolege, stručni da to procene.
– Hvala puno kolegama, ali nije moje da ja to govorim, a mislim da i nema šanse. (smeh)
Pa ipak, uprkos tvojoj skromnosti, nije slučajno da te za svoj bend izabrao Vlatko Stefanovski.
– Da, eto, tokom vremena ja sam postao vrlo aktivan na sceni ovde, tako da su me zvali mnogi da sarađujemo, i u jednom momentu, negde oko dočeka Nove 2000. god, Vlatko je menjao kompletnu ritam sekciju, i pozvao me njegov menadžer u to vreme, Ivo Jankovski, i pitao me da li bih hteo da sarađujem s Vlatkom… i normalno… (smeh) kako ne bih hteo… i tada je u tu novu ritam sekciju ušao i Đole Maksimovski, isto ultra – aktivan član muzičke scene u Makedoniji, i eto, od tog vremena, skoro osamnaest godina, haramo muzičkom scenom Balkana i šire (smeh)
Osim nastupa sa Vlatkom Stefanovskim, ti imaš još neke aktivnosti, sa još nekim bendovima, uglavnom džez orjentacije?
– Da, imamo jedan autorski bend, sa Đoletom Maksimovskim, basistom koji takođe svira s Vlatkom, pomenuo sam ga malopre, i Zoranom Kostadinovskim, virtuozom na gitari. Bend se zove Kabadayas (Kabadahije) i nedavno smo izdali drugi album. Da, sviramo neke varijante džeza, tu je ta harmonija, taj pristup, taj jazz touch. Prvi album je bio malo drugačiji, radili smo ga u saradnji sa klarinetistom iz Bitole koji živi u Celju, zove se Goran Bojčevski, i tad smo zalazili malo i u etno zvuk, u kombinaciji sa fusion improvizacijama, a sada je to zvuk koji je bliži klasičnom džezu. To je jedan drugarski bend u kojem svi imamo upliv, gde je sve opušteno, spontano, kreativno…
Nakon svih tih godina sviranja, da li imaš neki svoj omiljeni žanr, nešto u čemu najviše uživaš?
– Pa nije tu stvar u vrsti muzike, u žanru… više je stvar pristupa muzici. Onde gde nema tenzije, gde slobodno pristupaš muziciranju, meni je to najbolje. Uvek zavisi od toga s kim sviraš, kakva je situacija u bendu, kakvi su odnosi. Dokle god je opušteno i imaš slobodu to daje najbolje rezultate.
Kroz tu prizmu posmatrajući, šta je ono što publika Drum Dum Festa može da očekuje od tvog nastupa, jer ćeš ovog puta ti biti u centru pažnje dok će ostali biti tu da isprate tvoje umeće za bubnjevima?
– Nastupi s Vlatkom su uvek prepuni neke posebne energije, ima tu puno spontanosti, kreativnosti, opuštenosti, tako da znam da će da bude super i zaista jedva čekam taj koncert. Posebno zato što je to bubnjarski festival a naš, ovde… ta priča obično dolazi iz Amerike, eventualno Engleske, i onda imati bubnjarski festival tu, u komšiluku, naš, Balkanski, to je super, to postoji i ja ću tu da nastupam. Znam koja su tu sve imena bila, kakvi sjajni bubnjari, Džoni, Trut, Marko Đorđević… fenomenalno je da ta priča postoji i da se razvija sve više.
Dakle, 14.jula u Leskovcu možemo da očekujemo pravi energetsko – bubnjarski gruv?
– Tako je, gruv sa prilično neparnim pristupima, to je ono što je meni uvek bilo interesantno… Jedva čekam i siguran am da će da bude super koncert.
Dodaj komentar