Dragana, šta ti je bilo vrednije od sebe i tek rođenog deteta?

Dragana Grnčarski, supruga Nebojše Grnčarskog, vlasnika jedne modne agencije u Beogradu na višesatnom saslušanju u Prvom osnovnom tužilaštvu izjavila je da ju je muž udarao kaišem šest meseci nakon što je rodila prvo dete. To je bilo pre petnaestak godina.

U međuvremenu je Dragana rodila još dvoje dece, odlazila, vraćala se, opraštala mu na njegovo “izvini, neki đavo je ušao u mene”, putovala sa njim, porodično, u Egipat, na Brione… sve vreme trpeći njegovo fizičko, psihičko i finansijsko maltretiranje koje je obilovalo uvredama “luzerko”, “mutava”, “propala alkoholičarko”…

Da imam šest godina pitala bih Draganu:

Zašto si pustila da te neko tuče kaišem? Je l te tata to tukao? Što se nisi naljutila i rekla mu da ga više ne voliš. Što si ostala?

Ali, nemam šest, već 41. tako da ne bih pitala bilo šta, ali su se sva pitanja javnosti sažela u jedno pitanje: Šta je to što je Dragani bilo vrednije od sebe same?

Nada da će se promeniti?

Novac?

Sigurnost?

Ljubav?

Strah?

Šta?

Zbog čega žene ostaju sa čovekom koji ih tuče kaišem kao mrgudni otac dete koje je razbilo slučajno komšijin prozor? Kako mu maltertirana sa friškim modricama rodiš drugo, treće dete? Kako mu posle svega pružiš ruku? Kako ga pustiš da legne pored tebe, da ti dodiruje kožu, diše u vrat? Kako šetaš posle sa njim po gradu, odlaziš na prijeme, raduješ se trudnoći ako te je pre mesec dana udario pesnicom u lice i nazvao recimo kurvom?

Sve su ovo pitanja na koja sam nalazila u komentarima ispod brojnih vesti.

Kako i da li zaboraviš?

Ovo je toliko bolno da jedino što možda mogu da zaključim jeste da je u pitanju nizak stepen samopoštovanja, strah od osude, od gubitka neke iluzije o braku kao utočištu, sigurnosti, materijalna neobezbeđenost, laganje sebe, strah od samoće…

Ne osuđujem, nisam živela sa njima, niti znam šta je od svega iznetog istina, ali činjenica je da mnogo žena ostaje i trpi nasilje. One znaju kako im je.

S tim u vezi, kao majka ženskog deteta učiću je da svaki dan pomazi sebi pametnu glavu, svoju baršunastu kožu, stavi dlan na grudi da oseti srce koje kuca, pomiluje sebi obraze, poljubi ruke, svaki prst, udahne vazduh u pluća, pa ponovo stavi dlan na grudi da čuje svoj život. Učiću je da zavoli sebe jer jedino tako neće dopustiti bilo kome da je povređuje, da je tuče, vuče za onu pametnu glavu ili pravi podlive po baršunastoj koži.

Ne sme. Nema prava.

Učiću je da uvek ima “svoj dinar” koliki god da je, jer samo finansijski nezavisna može da živi slobodno. Ne mora biti to ništa veliko, ali mora biti dovoljno da nikada od nikoga ne zavisi i da može da ode kad god oseti da je postalo loše.

Učiću je da sebi bude najveći oslonac, svi drugi iz nekog razloga mogu da proklize.

Volela bih da je naučim da ne mora da trpi i da ne treba da trpi koliko god da misli da je trpljenje u tom momentu najbolje za nju, za decu. Trpljenje nikada, ni u jednom momentu, ne može biti najbolje. Kad počneš da trpiš, kada sebe navikneš na to, onda vremenom počneš da ga prihvataš kao normalnost i onda ostaješ i trpiš i trpiš i još trpiš jer “navikla sam već na njegove udarce”. Kao kad se oči posle nekog vremena naviknu na mrak.

Učiću je da je sasvim u redu da se izađe iz mraka uprkos svemu što joj govore, čime je plaše, uprkos pretnjama, novcu, osudama. Mrak ne može da bude izbor.

…

Ne znam šta se sve krije iza ove priče o braku Grnačarski, ali mi je dovoljno mučno kada shvatim da njihovo troje dece sada negde sluša kako je tata kaišem tukao skoro porođenu mamu.

I mučno mi je što žene prečesto bivaju tučene kao nestašna deca vazda kriva za nešto što nisu uradila, i što im slabo ko veruje, i što ovo društvo još uvek ne osnažuje žene da ostave nasilnika, već im čestim primerima pokazuje da postoji, jebi ga, mogućnost i da im uprkos zabrani prilaska, priđe i ponekad prosvira metkom kroz glavu.