Svako ko je imao prilike da pogleda predstavu “Let iznad kukavičjeg gnezda” u Beogradskom dramskom pozorištu može da posvedoči da je reč o izvanrednoj izvedbi poznatog književnog dela Kena Kesija. Ekranizacija u kojoj glavnu ulogu tumači legendarni Džek Nikolson nalazi se u redu najboljih filmova svih vremena, a na domaćim daskama koje život znače ulogu Rednija P. Mekmarfija maestralno igra Dragan Bjelogrlić.
Sloboda je dominantna tema ovog klasika, a njen značaj ponovo je aktuelan kako u svetu, tako i u Srbiji.
Bjelogrlić je u intervjuu za portal Nova.rs govorio o ovom pozorišnom komadu, o svojoj sjajnoj roli, ali i o članovima glumačke ekipe koji su nas u međuvremenu zauvek napustili.
– Da imamo više hrabrijih pojedinaca i ovo društvo bi bilo slobodnije, neću da kažem hrabrije, ali svojom hrabrošću bi se možda izborili za slobodu i za neku normalu. Ovako svaki pojedinac čeka da neko drugi reši problem, a ne može tako. Kada Mekmarfi pokuša da podigne onu česmu koja je teška 300 kilograma, njegovi drugovi mu kažu: ‘To je nemoguće’, a on odgovora: ‘Bar sam pokušao’. No, mislim da se od toga ovde odustalo – konstatuje poznati srpski glumac.
On se nakon nekog vremena vraća radu u pozorištu, a u predstavi ga među kolegama neće dočekati nasmejani Marko Živić.
– Marko je dao izuzetan doprinos ovoj predstavi. Od originalne postave koja je igrala premijeru sada smo ostali samo Vladan Milić, Daniel Sič i ja. Savo Radović i Srđan Dedić su isto igrali na premijeri, ali oni sada imaju i svoje alternacije. Kada je Marko otišao, delovalo mi je da je stvarno kraj. Pričao sam Sovilju kako je zanimljivo to da je Živić od jedne male uloge, napravio jednu značajnu i genijalnu rolu. To bi čak mogla da bude jedna studija za mlade glumce. Znate onu staru floskulu koju smo čuli kada smo upisivali Akademiju: ‘Nema malih i velikih uloga. Ima malih i velikih glumaca.’ E, pa mislim da je ova situacija sa Markom i ulogom Martinija upravo to – kako od jedne male uloge, veliki glumac može da napravi ogromnu kreaciju – kaže popularni Bjela.
Ni sam kaže ne zna kako će se osećati na sceni bez prerano preminulog Marka Živića.
– Očekujem tešku situaciju ali mislim da će radost teatra prevazići sve. Nisam ni sam siguran kako će mi biti i šta ću osećati kada na sceni prvi put budem video drugog glumca u kostimu Marka Živića. Sa njim sam se zbližio preko ove predstave. Nekako, kako su se Martini i Mekmarfi zbližavali, tako smo se i nas dvojica zavoleli. Marko je inače sahranjen u tom kostimu, a ja sam držao govor. To je čudno u našem poslu – kada se pomešaju fikcija, iluzija i realnost, ali nekako taj proces je bio paralelan. Kako smo se zavoleli na sceni, tako smo se zavoleli i u životu – setno se prisetio Dragan Bjelogrlić.
Kako kaže, ne želi da staje na muku mladom kolegi koji će morati sada da uskoči u Živićeve “cipele”, jer je siguran da je Marko napravio takvu bazu “da to svaki talentovan i dobar glumac može da nastavi.“
– Verujem u to i mislim da svaki put kada se desilo da nas je neko napustio (Milorad Mandić Manda, Feđe Stojanović, Boris Komnenić), i kada su ulazile kolege da ih zamene, nekako je uvek išlo dalje. Ova predstava ima neku magiju da je veća od nas i ona sama nas poziva da se njoj uvek vratimo. Već nekoliko puta smo mislili da smo završili, ali evo vraćali smo se i išli dalje i možda je zato to čini tako kultnom kao što jeste – smatra glumac.
U ulozi Rednija P. Mekmarfija kaže da se uvek osećao kao svoj i da je taj tekst osećao lično.
– Imao sam jedno predavanje na kojem su me pitali koliko glumca određuju uloge u životu. Da li je mene to što sam stalno igrao buntovnike odredilo da budem buntovnik u životu ili sam zato što sam buntovnik po prirodi dobijao takve uloge? To je teško različuti, šta je starije. Ali, svakako da obožavam ulogu Mekmarfija i igram je sa velikom radošću i igrao sam je preko 200 puta. Mislim da nikada nisam pogledao u suflera za ovih 17 godina jer sam taj tekst uvek osećao kao svoj i rekao sam više puta, posebno u poslednjih nekoliko godina kada živimo u društvu u kojem se kontinuirano ali sigurno gubila sloboda, taj tekst i taj Mekmarfijev bunt i rečenice koje on izgovara su i nama na sceni značile, a očigledno i publici. Upravo tog trenutka, u vremenu gubitka slobode, predstava koja je inače uvek bila popularna, postala je kultna! Zato mi je, između ostalog, drago što ćemo je još igrati, jer, očigledno će se proces gubljenja i nedostatka slobode nastaviti. Zato je važno da postoji ova predstava – poručuje Bjelogrlić.
U razgovoru se dotakao i nezaobilazne i dominantne slobode, koja je glavna tema ovog umetničkog dela. Upravo je umetnost pokretačka sila i podrška slobodi da izdrži i najveća iskušenja.
– Ako pričamo o vrednostima koje čovek sebi postavi u životu kao što su porodica, ljubav, prijatelji, čast… sloboda je sigurno među prvih pet kategorija, ako ne i među prve tri. Čovek bez slobode nije čovek. Živimo u materijalnom svetu i to je postalo važnije od same slobode. To samo govori da trenutak i svet u kojem živimo nije baš najbolji. Ne može to biti važnije. Pesme, filmovi, knjige, predstave su govorile o čovekovoj potrazi za slobodom oduvek. Ljudi su danas spremni da je zamene za neki lični komoditet. Nažalost je tako, ali zato postoji umetnost koja mora da se bori protiv toga – ocenjuje Bjela.
Dodaje da sloboda zavisi od svakoga od nas i da se za nju vredi boriti.
– Sve počinje od pojedinca. Ako čovek sam sa sobom rasčisti neke stvari i ako sam sebi kaže: ‘To su moji stavovi i ja idem tim putem’, on ne mora da čeka čopor da ga prati. Da imamo više pojedinaca u svetu, a posebno kod nas u Srbiji, koji su spremni da budu beskompromisni, možda bi i ovo društvo bilo bolje – zaključuje Dragan Bjelogrlić.
Dodaj komentar