– Korona nas je sasvim blokirala, ordinacija mi je mesecima zatvorena, nedostaju mi moji pacijenti. Ali, čim pandemija stane, nastavljam punom parom – kaže prof. dr Radivoj Topolac, čuveni novosadski otorinolaringolog koji je ovog februara napunio 94 godine.
U desetoj deceniji, bodar i krepak, radi s podjednakim elanom kao kada je počeo da se bavi medicinom, a tome ima skoro 65 godina: posvećeno, brižno, na polzu pacijentima kojima ni broja ne zna, ali ceni da ih je bilo bar 100.000, ako ne i više.
Nije se zasitio posla
Za legendarnog profesora nije bilo dileme kada je 1992. godine otišao u penziju, kabinet u Kliničkom centru Vojvodine zamenio je privatnom ordinacijom jer se ni izbliza nije zasitio posla i rada s pacijentima.
Tako je ostalo do dana današnjeg: kod njega, osim redovnih, dugogodišnjih pacijenata, dolazi i mnoštvo onih kojima drugi ORL specijalisti nisu mogli ili umeli da pomognu.
Incident na skijanju
Sada je, kaže, “kao na iglama”, pandemija nikako da prođe, a zbog zdravstvenih problema, koji su, doduše, sanirani, ne sme da primi vakcinu. Malo teže se kreće jer je pre dvadesetak godina, na skijanju, na njega nalateo nesmotreni skijaš i pri padu je povredio kuk.
Spasilo ga je to što se godinama bavio streličarstvom, svojevremeno je čak učestvovao na Svetskom prvenstvu u Holandiji. Da ne beše sportske kondicije, posledice bi bile mnogo ozbiljnije.
Medicinski vremeplov
ORL carstvo profesora Topolca sastoji se iz dve skromne, nevelike sobe, gde je stalo sve što je potrebno za pregled, dijagnostiku i lečenje. Imate utisak da ste se našli u vremeplovu: s vrata upadaju u oči starinski ali dobro očuvani “kifla” sto i udobna fotelja, koje je doktor nasledio od oca, uglednog kanjiškog lekara.
– Stolicu za preglede, s naslonom koji se može spustiti, napravio je jedan majstor iz Novog Sada, po mom nacrtu. Na njoj sam operisao pacijente – objašnjava profesor i dodaje da mu je u uređenju ordinacije mnogo pomogla supruga Mira, koja mu je uvek bila najveća podrška.
Najvažnije je znati i umeti
Razgledamo instrumente i uređaje: možda nisu najnovije generacije, ali, što reče Njegoš – “boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka”. Vrhunskom stručnjaku nije potrebna “svemirska” oprema, dovoljno je da je aparat solidan i da služi svrsi, mnogo je važnije ono što ne može da se kupi – znanje i iskustvo. A toga profesor ima napretek.
Nagrada za životno delo
Zidovi ordinacije i čekaonice prepuni su diploma i zahvalnica, tu je i plaketa Srpskog lekarskog društva, koje je 2004. godine dodelilo dr Topolcu nagradu za životno delo. Zasluge vrsnog medicinskog stručnjaka za razvoj otorinolaringologije na ovim prostorima zaista su ogromne, novosadska ORL je, zahvaljujući upravo njemu, bila rame uz rame s klinikama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.
Uža specijalnost – bolesti uha
– Diplomirao sam 1957. na Medicinskom fakultetu u Beogradu, specijalizirao sam ORL u Novom Sadu, gde sam četiri godine kasnije postao asistent na Katedri za otorinolaringologiju, da bih potom, sve po redu – magistrirao, doktorirao i, jedno po jedno, sticao zvanja docenta, vanrednog i na kraju redovnog profesora.
Moja uža specijalnost su oboljenja uha i lečenje nagluvosti, a pošto sam voleo da radim s decom, dosta sam sarađivao sa Dečjom bolnicom, gde sam jedno vreme bio načelnik Odeljenja za bolesti uha, grla i nosa. Kasnije sam prešao za direktora Klinike ORL, a u jednom mandatu bio sam direktor cele bolnice – priča profesor koji se usavršavao na najvećim evropskim klinikama u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj, Poljskoj, Mađarskoj…
Pionir ORL hirurgije
Dr Topolac je na novosadsku ORL Kliniku uveo operativno lečenju otoskleroze, okoštavanja srednjeg uha (na tome je i doktorirao), a prvi je u Novom Sadu izveo i timpanoplastiku, hirurški zahvat kojim se rekonstruišu oštećeni ili potpuno propali delovi uva – bubna opna i ušne koščice.
Ovo su bili revolucionarni pomaci u terapiji oboljenja slušnog aparata i profesor se s pravom smatra utemeljiteljem ORL hirurgije kod nas.
Dragi čika doktore…
Zbog svega ovoga ne iznenađuje što mu pacijenti bezrezervno veruju a tome treba dodati i poseban odnos koji gradi s njima.
– Slušam ljude, imam razumevanja za njih, svestan sam toga da pred sobom imam čoveka koji pati, bilo da je nagluv ili da oseća bol. Deca su mi najdraži pacijenti, kod njih problem sa sluhom najčešće nastaje zbog uvećanog trećeg krajnika nakon čijeg odstranjivanja uglavnom sve bude u redu. Mnogo se obradujem kad dobijem pismo od mališana kojeg sam lečio, “Dragi čika doktore…” – s osmehom priča profesor koji svoje pacijente, osim oficijelnim medikamentima i hirurškim zahvatima, leči i preparatima po sopstvenoj recepturi.
Buka je najveći neprijatelj sluha
– Sve se to pravi u apoteci, to su obično lekovi na bazi vitamina B koji pomažu u slučaju oštećenja sluha. Inače, u poslednje vreme sve više ljudi pati od nagluvosti, među njima i dosta mladih, koji koriste slušalice i pojačavaju ton “do daske”. Buka je najveći neprijatelj slušnih organa, dešava se da usled kontinuiranog izlaganja preglasnim zvucima strada slušni nerv a tada, nažalost, nema povratka – upozorava dr Topolac.
Deca su krenula drugim putem
S pomalo sete u glasu, naš sagovornik konstatuje da svoje veliko znanje nema kome da prenese: sin je umetnik, dok je kćerka izabrala poziv koji, uslovno rečeno, ipak ima veze sa zdravljem. Industrijski je farmaceut i priprema odlične prirodne preparate za negu lica i tela po sopstvenoj recepturi. Trenutno radi u očevoj ordinaciji, a kasnije, kada se profesor vrati praksi – deliće s njim prostor. Dr Topolcu smo poželeli da se to desi što pre, i za kraj smo ga zamolili da otkrije tajnu svoje dugovečnosti i bistrog duha.
Jednostavan recept za dugovečnost
– Nema tu mnogo mudrosti, uvek sam bio umeren, nisam jeo masno, nisam pušio, a tek ponekad popijem malo alkohola. Mislim da je mom zdravlju doprinelo i to što sam uvek živeo mirno, bez stresa, što imam skladne odnose sa suprugom i decom. Pri tome, dugo sam se aktivno bavio sportom a verujem da je veoma važno i to što sam odabrao posao koji volim – zaključuje profesor Radivoj Topolac.
Dodaj komentar