Posao dostavljača pojedinima deluje veoma primamljivo – dodatna zarada i fleksibilno radno vreme zvuče primamljivo, ali iskustvo jednog beogradskog dostavljača hrane daleko je od idealnog i u potpunosti ruši prethodnu iluziju.
Troškovi su veliki, zarada mala, a posao dostavljača naporan i rizičan.
Jedan od nezadovoljnih dostavljača koji je protestovao 5. aprila sa kolegama je Ljubomir Perić, koji je ujedno i predsednik Udruženja dostavljača-vozača Srbije “Magaš”.
Glavni problem sa kojima se susreću dostavljači koji Beograđanima svakodnevno donose hranu je bezbednost u saobraćaju.
Tako Perić za TV Nova objašnjava da su prestoničke ulice prepune rupa, a dostavljači svoj posao često obavljaju na motorima, skuterima ili biciklima.
Ipak, kada se govori o bezbednosti dostavljača, problem je i što neki od njih odbijaju da nose kacige ukoliko rade na biciklima ili skuterima, te ugrožavaju sami sebe. Takođe, prolaze na crveno svetlo na semaforu, a desi se i da utiču na bezbednost drugih učesnika u saobraćaju – jedan od njih je zamalo udario psa na ulici.
Ipak se na kraju sve svodi na dostavnu kuću, jer ako se dostavljaču nešto desi, njih to ne zanima – posao mora da se obavi, pa traže da se nađe novi radnik.
Drugi problem sa kojim se ovi radnici susreću je preniska cena dostave.
– Nama nije prikazano koliko naplaćuju dostavne kuće, ali nama je svaka dostava plaćena 100 do 150 dinara plus sat, u nekim kućama. U nekim nemate ništa, nemate nikakvu garanciju – vi ste izašli na ulicu, ako imate dostavu, imaćete i zaradu – kaže Perić.
Ukupno 15 sati dnevno treba da radi dostavljač da bi za 15 dana zaradio 60.000 dinara. Međutim, od tog iznosa treba oduzeti troškove prevoza, goriva, provozije za agenicju i slično, te na kraju ostane, prema Perićevim rečima, oko 20.000.
Kako ovaj dostavljač ističe, veliki problem je i to što, kada neko od njegovih kolega pokuša da se pobuni – to se uvek loše završi.
– Kada se bilo ko pobuni, na bilo koji način, oni jednostavno kliknu dugme, ugase vas, a vaš poslodavac ne može nikako da utiče na to jer nema nikakva prava – kaže Perić, dodajući da nikoga ne zanima da li je opremu za rad dostavljač skupo platio, s obzirom na to da, primera radi bicikle, nabavljaju sami.
Kada pada kiša, dostavljači moraju da sami da kupe ceradu da bi zaštitili hranu, a znaju da ukoliko se nekome požale, dobiće otkaz. Inače, Perićeva firma je zadužena za zapošljavanje dostavljača za aplikacije, ali nemaju nikakvu moć da utiču na njihov bolji položaj.
– Oni vama prvo izdaju opremu – torbu, dve jakne, dve majica, dva duksera, eksternu bateriju, a vi to plaćate od 8.000, pa sve do 12.000 ili 15.000 dinara, u zavisnosti od toga šta vam treba od opreme – kaže Perić.
On dalje objašnjava da, dok dostavljač otplaćuje opremu, on prvih dana dobija dosta posla, sve je dobro, ali kada je konačno i otplati – posla je sve manje ili je on sve teži.
Primera radi, desi se da se dostavljač nalazi na Trgu republike, a dobije posao da ode do Bloka 45 da pokupio hranu, koju treba da odnese do Jurija Gagarina.
A da odbije – ne može, jer ako odbije tri porudžbine, dostavljač dobija “crveni sat”, kao vid kazne, što znači da u narednih sat vremena neće moći da radi. Ako nakon toga odbije još jednu, isključen je ceo dan. Takođe, bahati su i zaposleni u pojedinim restoranima, jer dostavljačima ne dozvoljavaju da uđu u objekat, već čekaju na ulici i po lošim vremenskim uslovima, niti mogu da koriste toalet.
Kada su u pitanju problemi sa mušterijama, oni se najčešće odnose na ostavljanje nepotpunih informacija, poput broja stana.
– Ja sam imao situaciju da sam lupao čoveku, izašao je skoro da me bije. Kaže ‘uspavao sam dvoje dece i posle tri meseca sam legao sa ženom a ti si majmune došao da mi zvoniš sa nekom dostavom’. A pošto nema broja na kućama, onda izlazi klijent koji je naručio, u bade-mantilu, da pita što ga nisam zvao na telefon, a živi na petom spratu bez lifta. Izloženi smo opasnostima sa svih strana – ako ostaviš auto napolju, putnik koji ne može da prođe, krenuće da lupa u kola, da vam psuje i oca i majku, ljudima su kidali retrovizore jer nemaju gde da se parkiraju. Mi smo kao udruženje podneli zahtev gradskoj Skupštini da nam dodele table kao na taksijima, samo što će pisati ime dostave i voljni smo da plaćamo u budžet grada 3.000 dinara svakog meseca za to – priča Perić.
Odgovor koji su dobili bio je negativan.
Izvor: Nova
Dodaj komentar