Vojni sveštenici stupili su 1. avgusta 2013. na dužnost u Vojsci Srbije čime je pre 10 godina otvoreno novo poglavlje u do tada skrajnutoj tradiciji verske službe, započetoj još u prvim godinama 19 veka.
Dolaskom na vlast komustičkog režima po okončanju Drugog svetskog rata ona je potisnuta, ali sada je shodno ustavnim pravima svakog pripadnika VS na ostvarivanje slobode veroispovesti i to isključivo po sopstvenoj volji ponovo zauzela mesto koje joj pripada.
Verska služba organizovana je na osnovu Zakona o Vojsci Srbije od 1. januara 2008. a Vlada Srbije propisala je Uredbu o vršenju verske službe u Vojsci Srbije 24. marta 2011. godine.
Njena namena i zadatak se odnose na razvijanje i jačanje duhovnih i moralnih vrednosti, negovanje vojničkih vrlina i patriotizma, kao i oblikovanja građanske odgovornosti i u funkciji je izgradnje, održavanja i povećanja operativnih sposobnosti Vojske Srbije prilikom izvršavanja svih definisanih misija i zadataka.
U danima nastanka vojne sveštenike i obavljanje verske službe u vojnim jedinicama predviđala su dva zakonska akta u Kneževini Srbiji i to oba iz 1839. Prvi je Ustrojenije garnizone vojske, a drugi Zakon vojeni.
Položaj vojske, a time i njene verske službe propisivao je Zakon o ustrojstvu stajaće vojske iz 1860. kao i Zakon o ustrojstvu narodne vojske iz 1861, ali najviše o vojnom sveštenstvu kazuje zakonski akt donet 24. februara 1876 uoči rata sa Turcima – Ustrojstvo celokupne vojske.
Vojni sveštenici su tada dodeljeni Vrhovnoj komandi, komandama divizija i brigada. Bilo je propisano da pri Vrhovnoj komandi bude vojni vladika koji bi bio odgovoran za celokupno vojno sveštenstvo.
Vojni sveštenici imali su status državnih činovnika sa prinadležnostima identičnim onima koje su imali oficiri. Posebna pažnja se poklanjala izučavanju veronauke, koja je bila obavezna za sve vojnike i pitomce niže Vojne akademije.
U VS sveštenici, kapelani, imami, rabini…
Sada u Vojsci Srbije bogu služe i pravoslavni sveštenici, katolički kapelani, islamski imami i jevrejski rabini. Među njima i vikarni episkop lipljanski i vojni Dositej (Radivojević) Hilandarac. Čovek veoma zanimljive biografije koji je uniformu zamenio mantijom. Rođen je 1971. u Ljigu kao Milan Radivojević…
– U biću našeg naroda, u našoj istoriji i tradiciji, vojska i crkva nikada se nisu gledale odvojeno, nego kao jedno. Crkva je i te kako imala ulogu u stvaranju državnosti naše zemlje, u podizanju morala i spremnosti za borbu za slobodu otadžbine. U najtežim trenucima ona je uvek bila uz vojsku. Setite se koliko je bilo sveštenika na Solunskom frontu i svuda gde je bila srpska vojska. To je prirodan spoj bez koga smo ostali tih nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, pa su se, imajući samo taj period u vidu, neki pitali kako i zašto „spajati vojsku i crkvu“. Zaboravili su da su ta dva stuba srpske državnosti oduvek bila spojena, a onda na silu odvojena – ispričao je Dositej za magazin „Odbrana“.
Episkop vojni Dositej Hilandarac je hirotonisan 11. decembra 2022. u Hramu Svetog Save, nakon što je na redovnom zasedanju Sabora Srpske pravoslavne crkve izabran za vikarnog episkopa patrijarha srpskog Porfirija, sa titulom episkop lipljanski.
Tom prilikom, imajući u vidu njegovu karijeru oficira, određen je i za arhijereja zaduženog za Vojsku. Dužnost je primio 11. maja od dotadašnjeg episkopa niškog Arsenija, u godini u kojoj će biti obeležena prva decenija vraćanja verske službe u Vojsku Srbije.
– Vojni poziv sam izabrao jer sam voleo vojsku. Nalazio sam tu sebe. Završio sam Vojnu gimnaziju, a kasnije i Vojnu akademiju, smer RV i PVO, nakon čega sam tri godine službovao kao oficir artiljerijsko-raketnih jedinica PVO na sistemu „neva“. Upravo sam tokom perioda školovanja u Vojnoj gimnaziji u Beogradu imao priliku da se upoznam sa hrišćanskom verom. Jednom prilikom, dok sam hodao iz internata prema školi, primetio sam neku crkvu u šumi. Bilo je to vreme socijalizma, kada se nije baš gledalo blagonaklono na pripadnika vojske koji ide u crkvu. Pogotovu na budućeg oficira. Zato se moj susret sa Bogom desio u jednoj skrovitoj crkvi, u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice, gde sam, kao vojni gimnazijalac, prvi put video monahinje, za koje nisam ni znao da postoje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – opisao je episkop:
– Bio je to praktično moj prvi unutarnji pokret ka Bogu. Za mene je veoma značajan bio i susret i upoznavanje sa ocem Tadejem u manastiru Vitovnica. Za mladog čoveka koji traga za Bogom veoma je važno da na početku susretne tako dobar primer hrišćanina. Već tada sam u Vojnoj gimnaziji, uz vojnu literaturu, počeo da čitam i knjige o monaškom životu, ali sam, naravno, upisao i završio Vojnu akademiju i službovao kao oficir.
A onda je doneo jednu od najvažnijih odluka u životu – da uniformu zameni monaškom rizom i to u Hilandaru, najvećoj srpskoj svetinji.
– Odluka je bila plod mog sazrevanja. Sećam se, u Hilandar je jednom došla grupa oficira, i generalu koji ih je predvodio bila je začuđujuća moja odluka da postanem monah, umesto da napredujem u oficirskoj karijeri. Pomislio sam da je najbolje da mu odgovorim šaljivo, ali njegovim, vojničkim jezikom: „Gospodine generale, dobio sam prekomandu u Hilandar i promenio ves. I uniformu, naravno“. On se nasmejao jer mu je odgovor bio simpatičan, a ja sam bio srećan što nisam morao da mu objašnjavam moje unutarnje pobude.
Njegovo viđenje Hilandara i Svete Gore nije se promenilo u odnosu na prvi susret s njima.
– Ali se promenio način na koji mogu to da izrazim, jer postoje značajne naslage iskustva stečenog tokom mog boravka na tom svetom mestu za koje je u Hilandarskom tipiku Sveti Sava zapisao da se s njim nijedno mesto na svetu ne može uporediti. Nije tu samo reč o lepoti nego o onome što donosi čoveku koji tu boravi ili ga samo poseti. Reč je o blagodati koja se može osetiti samo na Atosu, iza koga stoje vekovi neprekidne molitve. Vrt Majke Božije, kako nazivaju Svetu Goru, vekovima spaja nebo i zemlju. To mesto ima posebno ozarenje odozgo i ljudi koji tu dolaze, prevashodno hrišćani, mogu da osete tu blagodat jer su srcem otvoreni, a kada ste srcem otvoreni, onda tu ima prostora da deluje božja blagodat. Bez tog „otvaranja“, vi ste na Svetoj Gori samo turista.
A kako izgleda to otvaranje srca…
– Čovek koji poseti Hilandar i prođe makar jedan dnevni ciklus bogosluženja, od večernje službe, preko one koja počinje duboko u noći, pa se produžava maltene do svanuća i završava liturgijom, na neki način može da oseti blagodat tog mesta. Nije dovoljno da vidite samo zidine, ovu ili onu ikonu, rukopisnu knjigu ili povelju nekog vladara. Hilandar u pravom smislu, njegov duh, doživljavaš tek na molitvi.
Onda je opisao dolazak prve grupe oficira koji su organizovano posetili Hilandar. Među njima bio je i jedan pukovnik koji je tokom bogosluženja zaplakao.
– Shvatio sam šta se tu desilo. Mnogi ljudi su kršteni kao bebe, ili kao deca, i onda tokom života nisu imali hrišćansko vaspitanje, nego su se u nekom dobu „obratili“, kad je, imajući u vidu pomenuti primer, taj oficir već bio u trupi. I onda je došao u ambijent gde se otvorio za Gospoda. I šta se desilo? Prodejstvovala je u njemu ona blagodet sa krštenja i rekao je da je to nešto najlepše što je osetio. Dobio si zalog na krštenju koji ne deluje mehanicistički, on čeka tvoju slobodu i tvoj odziv, otvaranje za Boga, da bi počeo da deluje.
Period iskušenstva traje obično tri godine,a Dositej je zamonašen posle godinu i po.
– Iguman Mojsije je tako odlučio. Rekao je, on je bio oficir, on zna da sluša. Ne treba mu duže vreme. Život je proveo u sredini gde postoji poredak i red. Imalo je to logike… Zamislite, otišao sam sa 15 godina u Vojnu gimnaziju gde postoje jasni odnosi stariji – mlađi, pretpostavljeni – potčinjeni i svako zna svoje mesto u tom sistemu, a u principu iskušeništvo je i proces koji čoveku pomaže da shvati koje mu je mesto u manastiru. Tri godine je zaista optimalno vreme da psihološki čovek može da se preorijentiše na taj novi način života. Sada, kad se toga prisetim, shvatim da, iako sam zamonašen posle godinu i po dana, iskreno, moj unutrašnji osećaj bio je da sam tek posle tri godine zaista bio spreman za monaštvo.
Znate, dodao je, živimo u svetu godinama, imamo navike, prijatelje i sve drugo, i ne može to preko noći da se promeni tako što ste obukli mantiju i postali drugi čovek.
– Dugo je još taj stari čovek bio u meni. I, u pravom smislu, godine su potrebne da pobedite tog starog čoveka u sebi. Onoga koga mame varljive želje. Sećam se, posle tri godine jednom sam izašao iz manastira i imao sam dubok osećaj da ja ne pripadam više onom svetu od ranije. Nakon tri godine tišine na Svetoj Gori. Doduše, sada se malo stvar promenila, pa i manastir ima više vozila i svega što donosi buku – kazao je Dositej:
– U ono vreme imali smo samo jedan traktor, zvali smo ga „jovanka“, jer ga je Jovanka Broz poklonila Hilandaru, i ja sam na tom traktoru i ušao u Hilandar. Prikolica nazad, daska i mraz. Bio je decembar 1998, uoči Svetog Nikole. Naredne godine u martu počela je NATO agresija na našu zemlju. Taj period proveli smo u molitvi. To je bio jedini način da pomognemo. Da prizivamo Božiji blagoslov.
Ime manastira kao prezime
Zovu ga Dositej Hilandarac. Može li uopšte jedno bez drugoga i da li to svojevrsno „prezime“ imaju svi srpski svetogorski monasi?
– Sveta Gora ima pravilo po kome monah dobija ime po manastiru gde je zamonašen. Ako si postao monah u Hilandaru, onda si Hilandarac, a ako si u Vatopedu, onda si Vatopedanin, ili ako si iz Velike lavre, onda si Lavriota. I taj te naziv prati do kraja života i kada promeniš manastir. To je kao kad čovek koji se rodio u familiji Đorđević ode u Ameriku da živi. On zadržava svoje prezime, naravno, gde god da živi, jer je iz te familije potekao i to je njegova porodica. Isto je i ovde. Tu si rođen kao monah.
Izvor: Kurir.rs / Odbrana
Dodaj komentar