Da su životinje i ljudi na višem stepenu odnosa, nego što se to danas smatra pod teretom raznih predrasuda, pokazuje sledeći insert iz dokumentarnog filma “Lasta”, koji potpisuje Milan Belegišanin. Reditelj je zabeležio ispovest glavnog junaka, starca Boška Dugačkog, vojvođanskog svinjara.
Starac je pronašao jednu lastavicu, ispalu iz gnezda i odlučio da je othrani. Tri puta dnevno hranio je crvima iz prezrelih višanja, a pojio je vodom iz svojih usta. Nakon nekoliko meseci, lasta se vezala za starca toliko da mu je stajala na ramenu dok je hodao selom, ili mu je sletala na šubaru, dok je okopavao kukuruz.
Stigla je jesen i starac se uplašio da lasta, iz ljubavi prema njemu, neće hteti da odleti na jug. Čak je pomišljao i da se odseli sa lastavicom na more…
– Ulicom idu limuzine, a tu lete i laste. I tu su već na domaku da ih udare i ubiju. Ja sam razmišljao o njoj. Rekoh, ona će meni leteti nisko pa mogu kola da je udare. To je se i desilo. A mislio sam da se odselim tamo di ne idu kola – priča deda Boško.
– Kad jednoga dana, nema je. Rekoh, valda je negdi zastala. Di je, šta je, traži je, i onda sam se dao u brigu. Rekoh, moja je lasta poginula. Samo mi je žao što je nisam naš’o mrtvu da vidim di je.
Sve je počelo kada je čika Boška reporter i pisac Željko Marković našao na seoskoj klupi, okruženog psima lutalicama koje su preko leta ostavili vikendaši. Želeo je da napravi tužnu priču o napuštenim životinjama o kojima se stara vremešni čovek, ali je istovremeno čuo nešto mnogo interesantnije: čika Boško je uspeo da pripitomi jednu lastu.
Marković je scenario ponudio reditelju Belegišaninu, a ovaj je odlučio da napravi kratki film. Filmska priča o ljubavi dobrog starca i ponosne ptice mnoge je očarala.
Film pokreće buru emocija. U njemu se ne oseća samo ljubav čoveka prema životinji, već je na jedan divan i topao način prikazana iskonska potreba čoveka da voli i bude voljen.
– Nagovarali su ga neki meštani da pozove novinare, ali on im je odgovorio da će to učiniti na jesen, da vide jedinu lastu koja ne želi da odleti na jug. Gnezdo joj je napravio u sobičku, a ona ga je pratila. Čak je letela oko njegove glave dok se šetao centrom Surduka. U prisustvu meštana sletala mu je na šešir. Nažalost, jednom je u niskom letu neletela na auto i čika Boško je ostao bez prijateljice – priča Marković.
Scenarista nagrađenog filma ne zna da li je u svetu zabeležen još neki slučaj pripitomljavanja ove ptice. To nije ni istraživao. Važnije mu je bilo da pokaže koliko je velika ljudskost u običnim ljudima. U ovom slučaju, reč je o anonimnom svinjaru i njegovoj pokojnoj ženi, koji su svojim čvornovatim prstima u kljun ptića ispalog iz gnezda stavljali crviće.
– Za mene je to jedna od najlepših priča o ljubavi i nevinosti ikad ispričanih – kaže Marković.
Divna priča o vozaču Jovici za tren je osvojila Fejsbuk, a danas o njemu priča cela Srbija
Dodaj komentar