Kada sam saznao da ću, ukazom predsednika Srbije Aleksandra Vučića, dobiti odlikovanje na Dan državnosti, praznik Sretenje, zlatnu medalju za posebne zasluge za sprečavanje širenja infekcije kovid 19, bio sam prijatno iznenađen i počastvovan. Ja sam samo jedan od lekara koji je radio ono što je mislio da bi trebalo i što se od njega očekuje.
Ovako za „24sedam“ počinje svoju ispovest dr Slavko Babić, pneumoftiziolog iz Zdravstvenog centra u Negotinu, koji se u ponedeljak našao rame uz rame sa svim zaslužnim građanima, koje je predsednik Srbije odlikovao tog dana. Ipak, iza prijatne spoljašnjosti, smirenog glasa i empatije koju pokazuje prema svakom čoveku, krije se takva životna priča, na osnovu koje bi mogao da se napiše scenario za fantastičan film, a glavna rola pripala bi – sudbini!
– Nisam učinio neko veliko delo time što sam radio. Moja obaveza je da radim, pogotovu kada su tako teške situacije, kada su u pitanju zarazne bolesti, kakava je kovid 19. Očekivao sam da je neko trebalo mnogo više da uradi za Srbiju da bi dobio ovakvo odlikovanje. Kada sam shvatio da sam i ja među svim tim ljudima, bio sam uzbuđen i iznenađen. Ipak, smatram, da ta zlatna medalja jeste priznanje, ne samo meni, već i opštini Negotin i Zdravstvenom centru Negotin. Svima nama za sve što smo učinili u ovoj borbi, u proteklih 11 meseci – priča taj skromni lekar.
Bio sam nemoćan sam
Prema njegovim rečima, kao pojedinac u toj borbi bio bi nemoćan jer je najveći teret podnela njegova služba pneumoftiziološka, uz svesrdnu pomoć anesteziološke.
-Nas pneumoftiziologa, odnosno specijalista za plućne bolesti, u Srbiji je sve manje, deficitarni smo. Ostao sam sam u celoj opštini. Imam i koleginicu, koja je zbog svoje bolesti, bila prebačena na drugo odeljenje – kazuje on.
Kako dodaje, Negotin je stradao u trećem talasu epidemije koronavirusa.
-Počeo je u novembru. Očekivali smo da nam korona stigne sa našim gastarbajterima, odmah na početku epidemije, jer oko 15.000 stanovnika opštine živi i radi u inostranstvu. Ali, nije. Sve do početka novembra – priča dr Slavko i dodaje da nisu u Zdravstvenom centru Negotin očekivali toliki broj pacijenata.
Treći talas poklopio Negotin
– Bili smo u teškoj situaciji. Vrhunac je bio od 10. do 20 decembra. U jednom momentu, bukvalno ostao sam sam u tom žarištu korone. Shvatio sam da je to jako teška bolest i da ne mogu sam da se borim. Brzo smo organizovali sastanak sa direktorom naše zdravstvene ustanove i predstavnicima negotinske vlasti. Ukazao sam da smo u samom žarištu, da bukvalno gorimo, ali i da sam taj požar ne mogu da ugasim. Rekao sam da mi je potrebna hitna pomoć ostalih kolega. Istovremeno, stizao je sve veći broj obolelih – opisuje taj doktor.
Prema njegovim rečima, brzo je formiran kovid tim, a on postao njegov koordinator.
-Ukupno pregledanih pacijenata u novembru, decembru i januaru bile je preko 3.000. Samo u decmbru, kroz ambulantu mi je prošlo njih 1.147. Sve lakše slučajeve sam, uz terapiju, slao na kućno lečenje, u samoizolaciju, a one sa srednje teškom kliničkom slikom primao sam na odeljenje. Brzo smo popunili grudno odeljenje, koje ima 20 kreveta. Pretvorili smo ga u kovid. To nije bilo dovoljno, pa smo proširili neurologiju, gde smo smestili još 17 pacijenata. Broj se i dalje povećavao. Uključili smo i interno odeljenje, na kojem je bilo 30 pacijenata. U jednom trenutku imali smo oko 70 obolelih – priča dr Babić.
Kako dodaje, najteže obolele su upućivali u Klinički centar u Nišu, u dogovoru sa dr Radmilom Jankovićem iz te zdravstvene ustanove.
– Međutim, imali smo i tu problema. I, tamo su kapaciteti bili ograničeni. Morali smo da radimo selekciju. To je bila teška borba. Svakodnevno smo u decembru, na primer, imali do 60 pacijenata. Bilo je hladno, oni su stajali napolju i čekali u redu. Odlučio sam da nijednog ne vratim kući. Tada za mene nije postojalo radno vreme. Radio sam ceo dan. Odem posle smene na ručak i vratim se u bolnicu. Uslovi lečenja bili su teški. Imali smo lekove, ali nam je bio problem što kompletni Zdravstveni centar nema centralni dovod kiseonika – kaže dr Slavko i dodaje:
Najveći strah bio je…
-A, pacijenti su zahtevali oksigenu terapiju. Zbog toga smo svakodnevno iz Niša kamionom dovlačili kiseonik u čeličnim bocama. Jako sam se plašio da ne ostanemo bez kiseonika tokom noći. Brzo su se boce praznile. Od Niša smo udaljeni tri i po sata vožnje. Trebalo nam je mnogo sanistetskih vozila i lekara i osoblja, koje je bilo u pratnji teških pacijenata, a koji su bili prebacivani u taj grad. Prevezli smo ih preko sto – opisuje on.
Na pitanje „24sedam“ šta mu je bilo najteže, šta ga je baš pogodilo, onako ljudski, on iskreno kaže:
-Najteža situacija, a takvih je bilo više, bila je kada dođu pacijenti koji, na prvi pogled, nemaju neku tešku kliničku sliku. A, onda snimak pluća ukaže na obostranu tešku upalu tih organa. Znate da je već za njih kasno, a pitaju vas, kao i članovi njihove porodice, kakvo je stanje. Gledam snimak i ne mogu da kažem ono što mislim. To su najteži trenuci. Jer ti ljudi su umirali za dan, dva – seća se dr Babić.
Zarazio se
Kako nam priča taj doktor, nije se plašio za sebe, dolazio je stalno na odeljenje.
-Neprekidno sam radio 50 dana u bolnici, duže od 10 sati dnevno. Bio sam dostupan kolegama 24 sata dnevno. Radio sam često večernje vizite i iscrpeo sam se. I, šestog januara saznajem da imam kovid i odlazim u kućnu izolaciju – ističe on, istovremeno odgovarajući na pitanje ko ga je lečio:
-Imao sam, ipak, blažu kliničku sliku i sam sebe sam lečio.
Otkud u Negotinu
Mali broj ljudi zna da dr Babić nije iz Srbije. Rođen je u Ključu, živeo je u selu Vrbljani. Gimnaziju i Medicinski fakultet završio je u Banjoj Luci. Pet meseci, pošto se zaposlio kao mlad lekar u Ključu, mobilisan je.
-Otišao sam na bihaćko ratište, kao ratni lekar 17. ključke brigade. Bio sam skoro tri godine u sanitetskoj službi. Najviše sam bio u brigadi, na ratištu. Kilometar, dva od prve borbene linije. Radio sam kao načelnik saniteta do kraja rata, decembra 1995. godine, kada je potpisan Dejtonski sporazum. Tada sam demobilisan – priča on.
Srećan što sam živ
Prema njegovim rečima, posle toga je „bio sretan čovek, iako je svašta preživeo“.
– Sretan što sam živ i slobodan. Bio sam u unuformi tri godine i dobio čin potporučnika. Nikada nisam razmišljao da napustim brigadu. Časno i pošteno sam služio državi i branio svoj narod kao lekar. Ono što me je pogodilo kao čoveka, iako sam već bio oženjenjen i imao dvoje dece, jeste period dok sam, posle rata, tražio posao. A, tražio sam ga tu, gde sam proveo mladost. Gde god da sam pitao, nije bilo mesta za mene – kaže dr Babić.
Uzeo sam kofer i pravac Srbija
– Uzeo sam kofer u ruke i preselio se u Srbiju. Nisam razmišljao o Beogradu i Novom Sadu. Pratio sam oglase u „Večernjim novostima“. Odbili su me u Lazarevcu, Srpskoj Crnji i Kosjeriću. U jednom trenutku, pojavljuje se oglas za 10 lekara u Negotinu. To je bila sudbina. Drugi, treći dan sam dobio poziv da dođem na posao. Bio je februar 1996. Naišao sam na veliku ljubaznost tadašnjeg direktora ZC Negotin dr Vojislava Jankovića. Posle razočaranja u zemlji, kojoj sam dao sve i nisam mogao da nađem posao, on mi je poželeo dobrodošlicu i rekao mi da biram da li želim da radim u Hitnoj službi ili u nekom od sela – kazuje taj čovek i dodaje da mu je dr Janković još rekao da “vidi da imam porodicu i predložio mu selo Jabukovac”. Tamo je, kako kaže, imao svoj stan, deca su krenula u školu, žena se zaposlila u zadruzi.
– Šest godina sam tamo radio. Sprijateljio sam se sa stanovnicima. A, onda sam dobio specijalizaciju – penumoftiziologiju. Preselio sam se u Negotin, pa u Beograd 2000. godine. Specijalizirao sam četiri godine kasnije, u Institutu za plućne bolesti i vratio se u ZC Negotin.
Koji je teži rat?
Na pitanje kako se osećao kada je posle 16 godina od specijalizacije uleteo u još jedan rat, ovog puta, protiv nevidljivog nepijatelja, dr Babić kaže:
-Tamo sam se borio protiv vidljivog, a ovde nevidljivog. Teže je u prvom, ali ni ovde nije bilo lako. Koronavirus je nepredvidiv. Pacijenti su uznemireni. Uplašeni. Video sam strah u njihovim očima. Osetio sam da treba neko da ih smiri i kaže lepu reč. Kome sam mogao da kažem, govorio sam da nisu životno ugroženi da će biti izlečeni. Njima je trebao lekar koji će to da im kaže, ali na osnovu znanja. Ulivao sam im povrenje – navodi naš sagovornik, koji dodaje da su im u decembru preminula dva lekara od kovida, a jedna medicinska sestra, direkroka i upravnica bolnice borile su se s tom bolešću.
– Ukupno je u kućnoj izolaciji bilo preko 40 lekara. Bili smo desetkovani. Ja sam ostao tu i dodatno se angažovao da bismo sve pacijente pregledali. Niko nije vraćen i svi su bili zbrinuti. Imali smo odlične rezultate lečenje preko, 97 odsto pacijenata je na kraju izlečeno – priča taj doktor.
Neće se još završiti
Upitan kada očekuje kraj epidemije u Srbiji i da li se plaši onoga što nam sledi, dr Babić navodi:
– Plašim se. Sigurno još čitavu godinu, možda i duže borićemo se sa tim virusom. Biće teška situacija ako vakcinacijom ne rešimo situaciju. Mutirani sojevi će nam zadati problem. Sve je manje lekara, a lečenje skupo. Ovakav virus još nismo imali. Ovome se ne nazire kraj. Jedino što može da nas sačuva je maska, distanca i vakcinacija – savetuje on.
Dobićemo kiseonik
Kako je obelodanio ovaj nesvakidašnji srpski doktor, pokrenuo je inicijativu da se u Zdravstveni centar Negotin uvede centralni dovod kiseonika.
– Jedna firma je već dolazila i kreću radovi. Nadam se da ćemo za mesec, dva rešiti taj gorući problem. Dobili smo pet respiratora od Ministarstva zdravlja, ali nisu u funkciji zbog kiseonika. Mlada ekipa lekara je odlična i nadam se da ćemo spremno dočekati i četvrti talas – šaljivo je završio dr Slavko.
Dr Lejla Ćeranić: Jednoga dana saznaće se cela istina i pričaće se bez straha
Dace Bog da budes na neki nacin i materijalno nagradjen za sve sto si zrtvovao za svoj narod.