Magazin Novi Sad

Život kao na filmu: Ceo Novi Sad zna da si usvojen, a svi tvoji su streljani

aleksandar kerenji
Dr Aleksandar Saša Kerenji danas

Ledenog januarskog jutra 1942. godine mađarski fašisti izovdili su Jevreje iz Miletićeve ulice u Novom Sadu i jednog po jednog ih vodili na streljanje. U jednom danu nestajale su čitave porodiuce, ali Aleksandar Kerenji je bio jedan od retkih koji je uspeo da izbegne tragičnu sudbinu – na potpuno neverovatan način.

U svirepom činu stradala je čitava porodica Santo, Aleksandar je ostao bez oba roditelja, babe, dede, prababe, tetke, teče. Njega, koji je tada imao samo godinu i po dana i njegovog dvanaest meseci starijeg brata od tetke, neko je sakrio u jastuku. Taj čin milosti ili očaja, u zavisnoti od toga ko ih je sakrio, doveo je do toga da njih dvojica prežive masakr koji se ne pamti na našim prostorima.

Ipak, Aleksandar godinama nije znao za zverstva počnjena njegovoj porodici.

porodica kerenji
Porodica Kerenji,
FOTO: PRIVATNA ARHIVA, ALEKSANDAR KERENJI / RAS SRBIJA

Odrastao je u kući svoje dalje tetke i teče, poznatog novosadskog doktora Keranjija i njegove žene, koji mu istinu o njegovoj sudbini nisu rekli, već ju je, kako to samo život ume da namesti, sam saznao.

Bio je 23. januar 1942. godine – dan kada je Novi Sad plivao u krvi

“To je bio jedan suludi događaj koji nema nikakvog opravdanja. Bio je to jedan jako hladan dan, 23 januara 1942, negde oko osam časova ujutru. Bilo je – 20, Dunav je bio zaleđen. Izveli su sve Jevreje iz te ulice, neke su streljali odmah, neke u parku, a neke su sa celim porodicama odveli na Dunav, mnoge, sa celim porodicama, gde su i streljali i bacili pod led”, započeo je dr Kerenji svoju životnu priču za Blic.

“Znam od durgih, da smo ja i moj brat od tetke, koji je bio stariji godinu dana, bili sakriveni u jastucima. Ko nas je sakrio… Neki kažu roditelji, a neki kažu da je to bila posluga mađarska. Neko tvrdi da su nas kućne pomoćnice stavile pod jastuke i sakrile. Međutim, to ne mora da bude tačno, ja sam iz muzeja revolucije dobio neke podatke, da se traže zbog ratnih zločina, tačno po imence te neke služavke, dojkinje, zbog potkazivanja, pošto su Mađari kad su ušli, imali tačne podatke, nije bilo šanse da se spasi neko.”, otkriva Kerenji.

roditelji
Roditelji doktora Kerenjija

Želja roditelja da porodica bude na okupu, dovela je do toga da ih, nažalost, mađarski fašisti lakše pronađu i u Novosadskoj raciji, liše života.

“Moji roditelji, razmišljali su tako da je bolje da budemo sa dedom i babom, svi zajedno, ako ništa drugo da ne strepimo jedni za druge. Nesreća je htela da ti fašisti, uđu u prvu zgradu, našu, na prvi sprat. Pokupili su moje roditelje, babu, dedu, prababu, tetku, teču. Jedino iz te kuće koji su ostali živi, bili smo brat od tetke i ja. Kada su nas konačno pronašli, iz Budimpešte je stigla komanda da se prekine sa streljanjem.

Nakon toga su nas odveli na zborno mesto, gde nas je jedna žena prepoznala, bila nam je dalja rođaka. Imao sam 1, 5 godinu, bio sam mokar i u pelenama, ona je tražila dozvolu da nas prepovije i nahrani, i dobila ju je. Ona je nakon toga zvala moju drugu tetku, koja nije živela u Miletićevoj, već u Poštanskoj, bila je udata za doktora Keranjija. Zato danas ja nosim to prezime”, kaže čovek.

Igrom sudbine, za svoju životnu priču i pravo prezime, saznao je kao tinejdžer, sa 15 godina. Ipak, više ga je izenadilo saznanje da su to već svi drugi oko njega znali.

“Istinu o tome da sam siroče, saznao sam 1956. godine. Imao sam problem sa profesorkom matematike. Zbog toga sam uzeo časove podučavanja kod jednog inžinjera, koji je podučavao đake godinama i znao je svaki tip zadataka, u brojeve. Na pismenom zadatku sam uradio sva tri zadatka, ali ona me nije ocenila, već je rekla da sam prepisao. Rekao sam joj da to nije istina i tu sam pogrešio. Oborila me je na popravni. To je za mene bilo, zemljo otvori se. Kada sam došao kući, hteo sam da proverim još jednom da nije neka greška, da ja nisam video…

Umesto svedočanstva, izvadio sam krštenicu iz koverte. Šta ću ja da gledam krštenicu, moj otac je meni uvek davao u koverti. Elem, tu je pisalo da je dete usvojeno od strane porodice Kerenji i od sada će nositi prezime Kerenji. To je bio šok za mene. Postavlja se pitanje, gde su moji roditelji, što su oni mene naspustili, kakav je moj status u porodici Kerenji.. NIsam im ništa rekao. Otišao sam kod najboljeg prijatelja, ispričao sam mu šta se desilo.. On je samo rekao, Saša, svi u Novom Sadu znaju da si posvojen, samo ti nisi znao…”, kaže on.

“Kad ostarite, shvatite da nemate pojma ko su vam najbliži rođaci….”

“U mojoj 25 godini, tetka je počela nešto na tu temu, ja sam joj samo rekao, nemoj ništa na tu temu, sve znam i stavio sam tačku na tu temu. Tako je to ostalo. Znate, čovek u 26 završi medicinu, ode u vojsku, ne znam, juri devojke ako juri, ide na posao, formira familiju, rešava stambeno pitanje, decu, sve to. I onda u neko doba, kad ostarite, shvatite da nemate pojma ko su vam najbliži rođaci, koren vaš… Nemate pregled igre. 1999 ili 2000, tamo pred penziju sam počeo da tražim rodbinu.

Od 1945. imao sam jednu osobu koja je bez sumnje pokazivala veliki interes za mene. Kad bi nam došla u posetu, provodila je 98% vremena sa mnom. Bila je pedagog, a pošto se nisam najbolje razumevao sa roditeljima, bio je prisutan genracijski jaz, mi smo se družili, ona mi je davala dobre savete, čak je i njen muž bio blagonaklon prema meni. Dogodio se jedan nesporazum i ja sam prestao da idem kod njih”, priseća se čovek.

Ipak, godinama kasnije, jedan slučajni susret na Petrovaradisnkoj tvrđavi 1999. godine, otvorio je dr Kerenjiju knjigu njegovog života. Izbrisane stranice, počele su da se pune rečima.

“Sećam se da sam bio u Muzeju revolucije 1999. godine. Sreo sam je ispred Vladičinog doma. Počeli smo da pričamo i reako sam joj da sam bio do muzeja. Pitala me je šta ću tamo, a ja sam joj rekao, : Gledaj, u medicini sam završio sve šta sam mogao: specijalizaciju, sub specijalizaciju, magisterijum, doktorat, docent, profesorum sad je vreme da potražim porodicu. Ona me pita šta me interesuje. Ja rekoh da ne znam ni kako mi se baba zvala, kad ona kao iz topa kaže – baba ti se zvala tako i tako, deda tako i tako, tvoja prababa tako i tako. Kad sam je pitao odakle zna sve to, rekla mi je da mi je tetka. Grom i pakao, pitao sam je zašto mi nije rekla, i odgovorila mi je da joj Keranjijevi nisu dozvolili”, kaže ovaj izuzetan čovek.

Poslednje stranice otetog i istrgnutog života, pronašao je u Kuli

“Onda sam otišao u Kulu, kod matičarke i nisam bio ubeđen da ću dobiti nešto od nje. Sećam se njenog imena i šta sam joj rekao, ispričao sam joj svoju priču. Samo mi je rekla dajte mi telefon, javiću vam se. Posle tri nedelje, zvala me je da dođem. Otišao sam, dobio sam četiri lista formata A4 , obostrano ispisano sa imenima mojih rođaka. I tu je počela rekonstrukcija moje porodice.

Najviše se potresem kad odem na novosadski kej, tamo imate spomenik Žrtvama fašizma, tamo imate imena svih Srba i Jevreja koji su streljani…”, završio je dr Kerenji svoju ispovest za “Blic”.

Ja sam Barbara, mama me je ostavila u porodilištu, a ja nikada nisam pokušala da je potražim

Redakcija

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

21 Shares
Share via
Copy link