U međugradskom autobusu, devojka na sedištu ispred mene glasno objašnjava starijem muškarcu standard u Srbiji, pa mu ovako kaže:
„Kurac smo mi siromašni. Stalno kukamo, a kafići puni. Tržni centri krcati vikendom, ne možeš parking mesto da nađeš. Po gradu devojke nalickane, nosaju u rukama pune kese. Na instagramu na svakoj drugoj fotki tanjir pun neke skupe hrane, krvavih bifteka. Kurac bi mi imali za to skoro živo meso, da je toliko siromaštvo koliko se kuka da jeste!“.
On ćuti. Pa joj kaže: „Vala si u pravu“.
„Treba nas u Afriku poslati, pa da vidimo šta je siromaštvo“, zaključuje vrlo radikalno ona.
„Vala si u pravu“, povrđuje istim rečima muškarac i dodaje: „Dobro je nama, čim imamo kafu u kafiću da platimo“.
Koliko god njihov glasan razgovor bio usputan i ćarlijav ko prolećni iznenadni vetrić, mene je duboko zamislio.
Razmišljala sam o rečima ove devojke i njenom merenju standarda mogućnošću da popiješ kafu u kafiću i odeš u Tržni centar vikendom. Ona je zaključila da mi u Srbiji dobro živimo i da nismo sirotinja, onolika kolika kukamo da jesmo.
Proverim te njene parametre na sebi.
Imam da popijem kafu u kafiću, da ponekad ručam u restoranu, da odem u Tržni centar. Čini li me to dobrostojećom u Srbiji?
Mislim da ne. Možda malo “bogatijom” od onih koji za tih sto, dvesta dinara koje ja dam za kafu kupe 300 grama parizera ili hleb i mleko.
Davno sam završila fakultet, nijedan poslodavac mi nikada nije tražio diplomu “na uvid”. Šta će mu to, kad me iovako neće prijaviti?!
Radila sam nekoliko poslova, plus prala šajbne na pumpi tokom leta.
Da sam mogla da se uključim u razgovor, rekla bih joj da joj merila nisu baš merodavna, jer imati za jedan espresso ili za ručak u restoranu jednom mesečno, za odlazak u Tržni centar, gde većina ljudi samo baulja i prekraćuje vreme ili pazari nešto za 600 dinara ne znači da si finansijski stabilan i da u Srbiji cveta cveće. Sa Afrikom je suludo porediti se. Živimo u Evropi, bar bi tako trebalo da je, s obzirom da hrlimo da uđemo negde gde već jesmo.
Ljudi koje ova devojka viđa kako sede u kafićima su možda tih sto dinara dobili od mame ili babe na dan penzije. Možda su ih skupljali tri dana, pa odlučili da sednu da „počaste“ sebe. Možda još uvek žive kod svojih, iako im je 38.
Ljudi u Tržnim centrima češće šetaju, nego što pazare, ako i pazare, ulaze u prodavnice sa totalnim sniženjima gde majica može da se nađe za 490 dinara. Uz to, naše cure su sposobne da od „ničega“ naprave glamur. Vreme i (ne) prilike ih naučili.
Mogućnost da popiješ kafu, kupiš jednom mesečno jeftinu majicu ili pojedeš parče torte ne znači da se u Srbiji živi lagodno, kilometrima udaljeno od statusa „sirotinja“.
Nešto drugo su merodavni parametri jesmo li siroti ili ne.
Ja na primer mislim da ćemo mi biti „sirotinja“ koja živi u nesređenoj državi dokle god postoje doktori, ekonomisti, pravnici, politikolozi, tehnolozi… koji prave kafe u kafićima ili poslužuje te krvave bifteke za dnevnicu od 800 ili 1000 dinara,
dokle god u porodilištima peremo telo zarđalom cevi dok nas dodiruje 20 godina stara i krvlju obojena zavesa,
dokle god treba da ponesemo svoj toalet papir,
dokle god posle klistiranja ulazimo u zastareo i razvaljen wc,
dokle god majke sede na drvenim stolicama kraj kreveta u kom leži bolesno dete,
dokle god su čaršafi bušni, a tavanica pada po krevetu,
dokle god se osoblje istresa na pacijente, jer im je plata mala i nikako da dočekaju te papire da beže u Nemačku,
dokle god budemo morali plaćati većinu lekova, iako imamo zdravstveno osiguranje,
dokle god doktor za tebe ili mene ima samo 15 minuta,
dokle god se zakoni budu tumačili proizvoljno,
dokle god se može pogaziti i ubiti neko, a onda disati slobodno, jer je ćale uticajan,
dokle god se seče struja dužnicima zbog 23 hiljade, a onima sa višemilionskim dugom žmuri na oba oka,
dokle god za bolesno dete ili bolesnog sebe molimo putem društvenih mreža,
dokle god nas gazda plaća minimalno za maksimalno i to na crno,
dokle god se budu terale i tukle babe što prodaju buketić cveća, čen belog luka i naratke na ulici,
dokle god budemo morali da radimo osam poslova da bismo mogli da „premostimo“ do prvog, ili petog u mesecu,
dokle god budemo mislili da smo „uspeli u životu“, jer imamo posao,
dokle god budemo čekali satima u čekaonicama, jer nema dovoljno specijalista,
dokle god stvari pogurujemo kovertama…
neće se moći reći da nam je dobro i da smo daleko od siromaštva.
Ne meri se standard šoljicom ispijene kafe ili posetama Tržnim centrima, već činjenicom jesi li blizu da krepaš ko pas, jer nemaš posao, jer nije dovoljno plaćen, jer i to malo mesecima kasni, jer nemaš za lečenje u inostranim klinikama kad ti otkriju karcinom, jer nemaš vremena da čekaš mesecima na gastroskopiju ili magnetnu rezonancu, jer si prepušten samom sebi, da se dovijaš, petljaš, premošćavaš, gutaš, zavaravaš… jer ako se ne snađeš, ko te jebe!
A da ne uspevaju svi da se snađu, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku koji otkrivaju da je u Srbiji u 2017. godini stopa siromaštva iznosila 25, 5 odsto, odnosno da je četvrtina građana u riziku da postane siromašna.
Svako osmo dete u Srbiji živi ispod apsolutne linije siromaštva, što znači da mesečno preživljava sa oko 8.000 dinara.
Ovo su poražavajući podaci koji nesumnjivo pokazuju da ovde ne cveta cveće, već buja korov koji se teško može „zamaskirati“ punim kafićima i Tržnim centrima.
Dodaj komentar