Magazin

Lekari Đorđu rekli da nikada neće hodati, a on igra fudbal, izlazi sa društvom i piše knjigu

djordje-mitrovic
Foto: Biljana Roganović

Kada sledeći put pomislite da ne možete dalje i da su vas brige i problemi slomili, setite se 23-godišnjeg Đorđa Mitrovića iz Prokuplja, koji sam za sebe kaže da mu je misija da pomogne i motiviše sve one koji se osećaju bespomoćno.

Naime, Đorđe Mitrović je 100 odsto invalid od rođenja, ali danas on uspravno hoda i ne jadikuje nad svojom sudbinom.

On je simbol optimizma i životne radosti, koji svojom pričom i stavom uliva nadu ostalim ljudima. Boluje od artrogripoze, koja ga čini invalidom, ali se ne predaje. Trenutno je na master studijama u prokupačkoj Visoko poljoprivredno-prehrambenoj školi strukovnih studija, na odseku za fitomedicinu.

– Oduvek sam bio takav, borac, i to je tako zahvaljujući mojoj porodici i sredini u kojoj živim, koja mi je najveća podrška. Rešio sam da javno govorim o sebi kako bih motivisao druge da ne posustanu i da nastave da se bore u životu, bez obzira na to šta ih snađe – kaže ovaj mladić, u čijim očima se naziru snaga koja pomera planine i vedar duh koji otklanja sve tamne oblake života.

Zbog okruženja ne oseća da je osoba sa invaliditetom i to što slabo može da koristi ruke ne smeta mu da u svemu bude kao drugi.

– Treniram fudbal i košarku, svakodnevno po tri sata radim vežbe koje sam naučio u Ribarskoj Banji i idem napred. Jedino tako se može. Naravno, bilo je i teških trenutaka, ali i u njima kažem sebi da se ne sme posustati i onda krećem dalje.Najveća barijera koju sam imao bila je kada je trebalo da upišem školu. Mojoj majci su predlagali specijalnu, ali doktorka koja me je lečila u Tiršovoj i nekoliko puta operisala pošto su mi stopala bila spojena sa zglobovima preporučila je običnu školu. Usledila je sila psihotestova i sve sam prošao kao natprosečan. Konačno, posle svega, krenuo sam u običnu školu i evo gde sam sada – seća se hrabri mladić.

– Sreća je u nama samima. Ne stidim se svojih krivih nogu i ruku i oblačim šorts kada treniram. Sa prijateljima idem u noćne klubove, družim se. Iako su rekli da ću večito ostati u kolicima, evo, vidite, sam hodam i krećem se. Sa rukama sam još slab, ide to sporo, ali ne odustajem – dodaje Đrođe.

Upornost, strpljenje i želja su ga vodili kroz život. Uz podršku porodice i prijatelja, on sve više jača. Ruke su mu slabe i ima problema da se obuče i okupa, a sve ostalo radi sam. Vežba i nada se da će i one ojačati i da mu više neće biti potrebna pomoć drugih.

– Ja prkosim vremenu u kojem živim, jer se zdrave osobe stalno žale, a ja hoću svojim primerom da im pokažem koliko su srećni i da treba da budu jaki – poručuje Đorđe.

Da bi pokazao svoj optimizam i ispričao životnu borbu, on je sa Društvom za cerebralnu i dečju paralizu u Prokuplju, čiji je član, snimio film, počeo je da piše knjigu o sebi i svom iskustvu i trudi se da svoj optimizam prenese i na druge.

Osmeh ne silazi sa Đorđevog lica.

Raduje se svakom razgovoru, trenutku, danu, prijateljima, porodici, prirodi i životu. Korača hrabro i ne odustaje, a sve nevolje koje naiđu za njega su izazov i trenuci koji su sastavni deo života. I nikada ga nećete videti da kuka ili da se žali. Za njega je život čudo i želi to da kaže svima!

Svoja iskustva Đorđe pretače i u knjigu.

– Na ideju da napišem knjigu došao sam nakon pisanja dnevnika o koroni. Biće to zbirka kratkih priča o mom iskustvu i životu i nadam se da će biti gotova do septembra. Želim da se u budućnosti borim za bolji život osoba sa invaliditetom i da na sve načine pomognem drugima da srušimo barijere koje postoje. Ima ih, naravno, još uvek mnogo, posebno u manjim sredinama, ali nisu nepremostive – siguran je Đorđe, koji sve više sebe poklanja drugima.

Izvor: MONDO/Kurir

Odrastao u domu, spavao na klupama, danas je vlasnik poznate novosadske pekare koji pomaže drugima

247 Shares
247 Shares
Share via
Copy link