Magazin

Tako je govorio Đole: Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči

“Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.

Složim poneki pasijans, najčešce onaj od devet prema jednoj karti, crveno na crno, ne znam kako se zove…
Otvorilo mi se već više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo…
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put…
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.”

“Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu.
Baladu, naravno…”

“Te jeseni sam ponovo čuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleći da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da je nikad niko neće čuti ako ne nađem pravi način da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu…”

“Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…”

“Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.”

“Dame biraju. O, još kako… I uglavnom izaberu barabe.”

“Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.”

“Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.”

“Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.”

“‘Zauvek’ je, ipak, samo reč.. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog ‘zauvek’ nije ostalo Bog zna šta.”

“Da su žene odlučivale o nekim stvarima, svet bi izgledao lepši. Možda bi bilo malo čupanja za kosu, ogovaranja i drugih stvari, ali definitivno ne bi bilo ovoliko krvi i zla koliko smo mi muškarci posejali.”

“Nije nju prijatelju zabolelo to što ne može biti srećna sa drugim. Nju je zabolelo to što ne može biti srećna sa tobom.”

“Ne, nisam iznenađen, samo sam razočaran. Ne mrzim te, samo sam izgubio razlog da te volim.”

“Izuzetno Fini Gospodin se sve dogovarao sa svima, ali veze nije imao koja će se pesma snimiti.
To sam se ja već dogovorio sa sobom…
Nazvao sam ga posle remiksa, da mu javim da je stvar gotova, i da violinista nije ovozemaljac. Rekao sam da sam oduvek sanjao takav čardaš…
– Čardaš?
Slušalica mi se naježila od njegovog glasa. Bio je, blago rečeno, zapanjen…
Znao je za pet instrumenata: za gitaru, električnu gitaru, solo gitaru i još dve gitare…
Naručio je lokomotivu od pesme, rokčinu koja melje kao krupara, a ja pričam o nekom tamo komadu sa violinom.
Te noći, očekujući snimak koji sam mu poslao, verovatno nije baš najbolje spavao.
A mogao je…

“Nosila je jelek svileni, kao u pesmi narodnoj,
I krstić, znak na lančiću da nekog čeka, navodno…”

“Devojka sa čardaš-nogama” ostavila je “Garavu” “u malom”.
Nenamerno…
Tad još nisam jurio prethodne cifre, rekordne tiraže i pozicije na top listama.
Izabrao sam tu pesmu jednostavno zato što sam je voleo, u njoj je šuštalo lišće i mirisale su zimske ruže, bila je album sa starim fotografijama na kojima sam prepoznavao neke detalje i lica, iako ih ranije nigde nisam video…

“Nosio sam šal od kašmira, i prsluk protkan tajnama…
Baš od takvih su je čuvale tetke sa ‘ladnim trajnama…”

Kasnije sam, jednom ili dvaput, pokušao namerno da napravim pesmu koju će svi voleti.
Nije prošlo…
Osuđivali su me za štošta, ali da su mi sudili zbog hitova koje sam počinio, tu bih, uz dobrog advokata, sigurno bio oslobođen.
Sve sam uradio iz nehata…”

“Pravog muškarca, s kojim ćete trajati, nećete prepoznati po izgledu, po diplomi, po inteligenciji. Onog pravog prepoznaćete po načinu kako vas drži za ruku, kako vas ljubi, kako vas grli – ni prečvrsto da ostanete bez daha, a ni prelabavo da nestanete bez traga. Pravi vas drži taman onako kako treba, da znate čiji ste.”

“Nijedna žena nije toliko skupa da je ne bi mogao iskrenom ljubavi kupiti. Ali ni toliko jeftina da se proda za šaku laži.”

“Ona je prihvatila svaki deo mene i nikada nije tražila da se menjam, a promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao šta osećam. Nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna.”

““Zauvek” je, ipak, samo reč…
Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog “zauvek” nije ostalo bog zna šta.
Laka groznica nemira pri retkim susretima i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao presovanim đurđevkom.”

Đorđe Balašević rođen je 11. maja 1953. godine u Novom Sadu. Za sobom je ostavio suprugu Oliveru, ćerke Jovanu i Jelenu, i sina Aleksu.

Pre desetak dana primljen je na Infektivnu kliniku zbog upale pluća. Nažalost, ovu bitku nije dobio.

Noć u kojoj je Jugoslavija plakala i pevala (FOTO+VIDEO)

Tamara Gočmanac

Mnogo glasno šapuće. Ego-tripuje, nasmeje, rasplače. Voli kišu i sneg. I životinje. Redovno je ispuštali na glavu kad je bila mala, pa je, zahvaljujući tome, postala mnogo lepa, pametna i bloger.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
309 Shares
309 Shares
Share via
Copy link