Agonija devojčice zarobljene u blatu koju su 3 dana hranili i intervjuisali dok je umirala

U novembru 1985. mali grad u Kolumbiji, Armero, doslovno je progutan i poplavljen blatom i vodom koje je izazvala erupcija obližnjeg vulkana.

Trinaestogodišnja Omajra Sančez sahranjena je u ogromnoj bačvi krhotina i vodi do vrata. Spasilački napori su bili uzaludni. Zarobljena do pojasa u blatu, nakon puna tri dana, kolumbijska tinejdžerka je umrla.

Francuski fotograf Frenk Furnije, koji je, u nameri da pomogne, ostao pored devojčice na samrti dok nije udahnula poslednji svoj dah – uslikao je jedan od najpotresnijih i najužasavajućih prizora ikada zabeležen. Ta fotografija i danas predstavlja ram za sliku o tragičnom udesu sveta i stradanju čoveka u njemu.

Stradanje celog grada

Vulkan Nevado del Ruiz u Kolumbiji, na visini od preko 5.000 metara nadmorske visine, pokazivao je znake aktivnosti od 1840-ih. Do septembra 1985. potresi su postali toliko snažni da su počeli da uznemiravaju javnost, uglavnom stanovnike obližnjih gradova kao što je Armero, grad sa 31.000 stanovnika koji se nalazio oko 40-ak kilometara istočno od vulkana.

Fatalna erupcija vulkana Nevado del Ruiz izbila je 13. novembra 1985 godine. To je bila mala eksplozija, ali dovoljna da izazove razorni lahar, iliti mulj.

Brzinom od oko 40 kilometara na sat, mulj je stigao do Armera i pokrio 85 procenata grada gustim, teškim blatom. Gradski putevi, kuće i mostovi su uništeni, zahvaćeni blatom širokim i preko jednog kilometra.

Poplava je zarobila stanovnike koji su pokušavali da pobegnu, a većina njih od siline blata koje je prodrlo u njihov mali grad nisu imali kud.

Dok su neki imali sreće da zadobiju samo povrede, većina stanovnika grada je stradala. Poginulo je čak 25.000 ljudi. Preživela je samo petina Armerovog stanovništva.

Propusti spasilačke misije

Uprkos neverovatnom razaranju, prošli su sati pre početnih napora za spasavanje. Ovo je ostavilo mnoge, poput Omajre Sančez – da izdrže duge dane do zastrašujuće smrti, zarobljeni u blatu.

Fotoreporter Frenk Furnije stigao je u Bogotu dva dana nakon erupcije. Posle pet sati vožnje i dva i po sata šetnje, konačno je stigao do Armera, gde je planirao da snimi napore spasilačkih ekipa na terenu.

Ali kada je došao, uslovi su bili mnogo gori nego što je mogao da zamisli.

Umesto organizovane, brze operacije spasavanja mnogih stanovnika koji su još uvek bili zarobljeni pod ruševinama, Furnije je naišao na potpuni haos i očaj.

– Svuda okolo, stotine ljudi je bilo zarobljeno. Spasioci su imali poteškoća da dođu do njih. Mogao sam da čujem ljude kako vrište za pomoć, a zatim tišinu, jezivu tišinu – rekao je za „BBC“ dve decenije nakon užasne katastrofe i dodao da su ga sećanja proganjala svih minulih godina.

Usred haosa, farmer ga je odveo kod devojčice kojoj je bila potrebna pomoć. Rekao mu je da je devojčica tri dana zarobljena ispod svoje uništene kuće. Ona se zvala se Omajra Sančez.

Uznemirujuća smrt devojčice

Spasilački volonteri Crvenog krsta i meštani pokušali su da je izvuku, ali joj je nešto ispod vode koja ju je okruživala prikovalo noge, zbog čega nije mogla da se pomeri.

U međuvremenu, nivo vode koja je zahvatila devojčicu postajao je sve viši, delom i zbog neprekidne kiše.

Dok je Furnije stigao do nje, Omajra izložena predugoj patnji, nalazila se u stanju poremećaja i gubljenja svesti:

– Propustiću godinu jer nisam išla u školu dva dana – rekla je novinaru “Tiempa”, Germanu Santamariji, koji je takođe bio uz nju. Ona ga je zamolila da je odvede u školu jer se brinula da će zakasniti.

Fotograf je osetio kako njena snaga i duh klonu, kao da je tinejdžerka bila spremna da prihvati svoju sudbinu. Zamolila je dobrovoljce da je puste da se odmori i pozdravila majku.

Tri sata nakon što je Furnije stigao do nje, Omajra Sančez je umrla.

“Njujork tajms” je objavio vest o devojčicinoj smrti:

– Kada je umrla u 9:45 ujutru, glava joj je pala unazad u hladnu vodu ispružene ruke, a samo su joj nos, usta i jedno oko ostali iznad površine. Neko je tada nju i njenu tetku prekrio plavo-belim kariranim stolnjakom – saopštio je list.

Njena majka, medicinska sestra po imenu Marija Aleida, primila je vest o ćerkinoj smrti tokom intervjua za “Radio Karakol”.

U tišini je plakala dok su radio voditelji molili slušaoce da se pridruže u trenutku tišine iz poštovanja prema tragičnoj smrti 13-godišnjakinje. Kao i njena ćerka, Aleida je ipak pokazala snagu i hrabrost nakon strašnog gubitka.

– Užasno je, ali moramo da razmišljamo o živima – rekla je Aleida, misleći na preživele poput nje i njenog 12-godišnjeg sina Alvara Enrikea, koji je izgubio prst tokom katastrofe. Oni su jedini preživeli iz svoje porodice.

Fotograf nemo posmatrao i stekao slavu

Dokumentovana, spora smrt Omajre Sančeza zbunila je svet. Kako je fotoreporter mogao samo da stoji i gleda kako 13-godišnja devojčica umire?

– Kada sam slikao, osećao sam se potpuno nemoćno pred ovom devojčicom, koja se hrabro i dostojanstveno suočavala sa smrću. Osećao sam da jedino što mogu da uradim je da sve pravilno prijavim i nadam se da će to mobilisati ljude da pomognu onima koji su i spašeni – rekao je Furnije.

Frenk Furnije je ispunio svoju želju. Njegova fotografija Omajre Sančez, crnih očiju, mokra i na koncu života – objavljena je u časopisu “Pariz Meč” nekoliko dana kasnije. Proganjauća slika donela mu je nagradu za najbolju fotografiju godine u svetskoj štampi 1986. godine i izazvala je negodovanje javnosti.

Njegova kultna fotografija Omajrine patnje bila je toliko uznemirujuća da je podstakla međunarodnu reakciju na praktično nepostojeće napore kolumbijske vlade za spasavanje.

Izveštaji svedoka, dobrovoljnih spasilačkih radnika i novinara na terenu opisali su krajnje neadekvatnu operaciju spasavanja kojoj je u potpunosti nedostajalo i rukovodstvo i resursi.

U slučaju Omajre Sančez, spasioci nisu imali potrebnu opremu da je spasu – nisu imali čak ni pumpu za da bi ispustili vodu čiji se nivo dizao oko nje.

Kasnije se otkrilo da su noge Omajre Sančez bile zarobljene od urušenog zida i vrata. Ali čak i da su to ranije shvatili, spasioci i dalje nisu imali tešku opremu neophodnu da je izvuku.

Novinari na licu mesta su navodno videli samo nekoliko volontera Crvenog krsta i radnika civilne zaštite, zajedno sa prijateljima i porodicama žrtava kako grabe kroz blato i ruševine.

Niko od kolumbijske vojske od 100.000 ljudi ili 65.000 pripadnika policije nije poslat da se pridruži spasilačkim naporima na terenu.

General Migel Vega Uribe, kolumbijski ministar odbrane, bio je najviši zvaničnik zadužen za spasavanje. Iako je Uribe prihvatao kritike, tvrdio je da je vlada učinila sve što je mogla.

– Mi smo nerazvijena zemlja i nemamo takvu opremu – izjavio je on.

Zvaničnici zaduženi za akciju spasavanja demantovali su i izjave stranih diplomata i volontera da su odbili ponude timova stranih stručnjaka i drugu stranu pomoć za operaciju.

Preživeli su osakaćeni zauvek

Mnogi od onih koji su imali sreće da prežive zastrašujuću prirodnu katastrofu pretrpeli su teške povrede lobanje, lica, grudi i stomaka. Najmanje 70 preživelih moralo je da bude podvrgnuto amputacijama zbog težine povreda.

Javno negodovanje zbog smrti Omajre Sančez takođe je izazvalo debatu o prirodi foto-novinarstva:

– Postoje stotine hiljada Omajra širom sveta, važne priče o siromašnima i slabima, a mi fotoreporteri smo tu da stvorimo most između njih i ostatka sveta. Činjenica da ljudi i dalje smatraju da je fotografija krajnje uznemirujuća, čak i decenijama nakon što je snimljena, pokazuje „besmrtnu moć Omajre Sančez – izjavio je Furnije i dodao:

– Imao sam sreću što sam mogao da budem most koji povezuje ljude sa njom – rekao je Furnije.