Profesorka srpskog u gimnaziji, a potom i direktorka iste škole, Pete beogradske gimnazije – Verica Rakonjac Pavlović, napisala je dirljiv i potresan tekst o devojčici škole na Vračaru koja je trčeći pred ubicom uspela da spasi brata.
U ovom tekstu, u kom opisuje kako se sve zbilo, ona apeluje na roditelje da svojoj deci ne govore o počiniocu masakra, već upravo o ovoj devojčici koja predstavlja ljubav.
Njen prelep tekst prenosimo u celosti.
“Ljubav sestre prema bratu! Kažu da je dečak – ubica iz dobre porodice i da je bio odličan đak… Niti je on iz dobre porodice niti je odličan đak, iako je imao sve petice…
Dobra porodica je jedino ona u kojoj ima ljubavi između članova porodice i prema drugim ljudima, a sve ostale porodice su, nažalost, manje ili više loše i to se odražava na psihu svakog deteta i ne može da se nadoknadi ni sa čim.
Odličan đak nije onaj koji ima sve petice, nego onaj koji je razuman, razumniji od druge dece.Na suprotnoj strani od ovog deteta koje nikoga ne voli, (nažalost česta pojava kod dece i odraslih u današnjem vremenu otuđenosti), stoji devojčica koja je neverovatnom pribranšću uspela da se spase, da pobegne iz učionice…
Zadivljena sam njenom hrabrošću da se pomeri s mesta pred ubicom koji puca u svim pravcima, a kamoli da dotrči iz četvrte klupe do vrata i da istrči iz učionice…
Ta učionica nalazi se u prizemlju, nedaleko od izlaza iz škole… Kada je već bila toliko pribrana i hrabra da istrči iz učionice, po logici svakoj bilo bi da spašava sebe i da trči prema izlazu iz zgrade najkraćim putem… da traži pomoć na ulici ili prema direktorovoj i nastavničkoj kancelariji…
Sve se to nalazi u blizini kabineta za istoriju, desno hodnikom, odmah iza ugla…Ali ne….
Ona nije trčala ka izlazu iz škole do koga bi vrlo brzo stigla… Ona je otrčala levo, u suprotnom pravcu, prema drugom hodniku, prema komplikovanom prolazu sa teškim staklenim vratima koja je trebalo otvoriti i brojnim stepenicama, na kojima je ubica mogao lako da je stigne da je krenuo za njom…
Ona je trčala vrlo dugim praznim hodnikom, koji spaja dve zgrade ove škole… Trčala je u suprotnom pravcu od izlaza iz škole da bi dotrčala do druge zgrade u kojoj se nalaze niži razredi učenika… A tamo je njen mlađi brat.
Kolika je ljubav nju nosila da kada je istrčala iz svoje učionice nije bežala ka izlazu nego je trčala pravo do učionice svog mlađeg brata… da obavesti njegovu učiteljicu da zaključa učionicu i da sakrije decu…
Ta devojčica nije postupila onako kako bi postupila većina ljudi čiji je život u velikoj opasnosti… da spašava sebe i istrči što pre napolje iz zgrade…
Ona je otrčala kroz duge komplikovane hodnike i stepeništa do druge zgrade (što uopšte nije blizu) da spašava svog mlađeg brata …To je ljubav .
To je dete iz dobre porodice koja ga je naučila da voli … Iako je njen život bio u opasnosti, iako je bila u šoku i svedok stravične tragedije u svojoj učionici, ona je ipak imala svesti i snage da trči da spašava svog mlađeg brata, a ne samo sebe.
Pričajte deci svojoj o ovoj devojčici kojoj je samo ljubav dala snagu da pobegne i da spašava svog mlađeg brata, u trenutku kada je njen život bio najugroženiji.
Sva deca su doživela veliku tugu i bol… samo primerima plemenite ljubavi možemo da lečimo njihove rane… i svoje.
Neka spavaju u miru mali anđeli kojih više nema. Spašavajmo decu koja su preživela.Ne govorite da je dečak ubica bio super đak, da je bio genije, da je iz dobre kuće…
Ništa od toga nije istina. Ova devojčica koja je trčala da spašava mlađeg brata, kada je njen život bio najugroženiji je za primer, za pohvalu, za medalju, za ljubav prema drugom biću, za humanost, plemenitost, hrabrost, koja vredi više od svake ocene i odličnog uspeha i bilo kakvog uspeha u životu i karijeri.”
Dečak ubica u izolaciji ne pokazuje kajanje, ima samo 2 pitanja za lekare
Dodaj komentar